Sindikati o partijskom zapošljavanju

Kragujevačke novine
Piše: Gordana Božić

Dolaskom naprednjaka na vlast zaposleno je više desetina ljudi, mnogi sa sumnjivim diplomama, i svi su uglavnom raspoređeni na visoko pozicionirana radna mesta. Sve naše primedbe su odbačene sa obrazloženjem da to nije posao sindikata, kaže Branko Gojković, predsednik sindikalne organizacije u elektroprivrednoj firmi „Centar” u Kragujevcu

Mada je partijsko zapošljavanje dosta dugo prisutno u javnom sektoru, sindikati ili ne reaguju na takve zloupotrebe političke moći, ili – ako to već čine – reaguju vrlo mlako, što će reći tek reda radi.
Nije nepoznanica da su javna komunalna preduzeća – naravno i ona u u Kragujevcu - plen za namirivanje stranačkih interesa i da su naprimali toliko ljudi da su pojedinima radna mesta u hodnicima. Pokušaji da o tome porazgovaramo sa predsednikom sindikata komunalaca Brankom Petrašinovićem propali su na samom početku: gospodin, jednostavno, nije našao za shodno da odgovori na telefonski poziv novinara, a kamoli da govori o ovoj temi. (Podsećanja radi, to je onaj isti sindikalni rukovodilac koji je posredstvom ove iste redakcije „tvrdo” zagovarao poprilične otpremnine za ovdašnje komunalce i još koješta zarad „ugroženih” interesa onih koji su možda mogli da se nađu na spisku prekobrojnih u javnom sektoru. Ali, to je neka sasvim druga tema).

Protesti zbog stranačkog kadrovanja

Za razliku od Petrašinovića, naišli smo na širom otvorena vrata u Sindikatu Elektroprivrede Srbije, sindikalnoj organizaciji „Centar” Kragujevac, gde smo dobili konkretne odgovore na pitanja o tome kako se proteklih godina partijski kadrovalo u ovoj firmi.
Ovo javno preduzeće, inače, slovi za jedan od primera gde su udomljeni brojni stranački „stručnjaci”, a u poslednjem slučaju - kada su iz SNS najavili postavljanje svojih ljudi na rukovodeće funkcije - ovaj sindikat je organizovao protest, a potom je njegova delegacija otišla u stranačke prostorije kragujevačke ispostave SNS i uručila pismo u kome navodi da takvo kadrovanje nije u interesu firme i da je ovaj sindikat protiv takve politike.
Predsednik Sindikata „Centar” Kragujevac Branko Gojković kaže da njihovo protivljenje nije imalo nikakvog efekta. Završilo se na tome da ih je drugi čovek naprednjaka u Kragujevcu Goran Kovačević uveravao da stranka ima sposobne kadrove i rešenja za sve njihove probleme, a potom je na mesto direktora došla Sanja Tucaković, koja nikada nije radila u elektroprivredi (došla iz privatnog „Takovo osiguranja” tada u likvidaciji, prim. autora), a za savetnika je postavljen taj isti Goran Kovačević, takođe, bez iskustva u ovom poslu.
- Kod nas je uvek bilo partijskog zapošljavanja. Pamtim vreme kada su masovno primani članovi JUL i SPS. Sada je pritisak iz SPS slabiji, ali ga još ima. Dolaskom Srpske napredne stranke na vlast zaposleno je više desetina ljudi, među kojima su mnogi doneli diplome u čiju se validnost može sumnjati, ali su svi uglavnom raspoređeni na visoko pozicionirana radna mesta. Razgovarali smo i sa novim rukovodstvom o takvoj politici zapošljavanja, navodili smo primere ljudi koji su nepotrebno zaposleni i stavljali akcenat na to da treba uposliti mlade, stručne kadrove, a ne one pred penzijom, ali sve naše primedbe su odbačene sa obrazloženjem da to nije posao sindikata, kaže Gojković.
On napominje da su još pre tri godine pokušali da nametnu temu partijskog zapošljavanja, ali im to nije uspelo. Tek pre godinu dana počelo je konkretnije da se govori o tome, kada se uvidelo da takvo zapošljavanje povređuje proces rada, čak je došlo do konflikata sindikata sa generalnim direktorom.
Sindikat se više ništa i ne pita u vez sa tim, tvrdi Gojković. Ova partija je dobila poverenje glasača na izborima i mogu da dovode koga god hoće i kad god hoće. U ovom sindikatu se raspravljalo i kako se ponašati u takvim slučajevima i odlučeno je da svakoga ko dobije status stalno zaposlenog treba prihvatiti kao kolegu, a ponuđeno im je i da postanu članovi sindikata.
Mada je i sindikalno rukovodstvo „Zastava oružja” početkom ove godine uputilo saopštenje direktoru u kome se protive prekomernom zapošljavanju, a predsednik Dragan Ilić je tada za „Kragujevačke” izjavio da se zapravo „protive tome da ona postane predmet posmatranja, kao što su to javna preduzeća, kao što je lokalna samouprava, gde su se zbrinjavali politički kadrovi, gde se nije gledalo ni obrazovanje, ni potrebne kvalifikacije”, sada su „spustili loptu”. Umesto partijsko, koriste se termini prekomerno i netransparentno zapošljavanje, dok se u partijsko zapošljavanje samo „sumnja“.
- Mi smo ukazali na prekomerno zapošljavanje koje nije zasnovano na ekonomskoj opravdanosti i usklađenosti broja radnika sa obimom planirane proizvodnje. Ukazivali smo na netransparentan odabir kadrova, bez saradnje sa Nacionalnom službom za zapošljavanje, bez odgovarajućih kriterijuma, po principima ličnog odabira direktora fabrike, zbog čega se može posumnjati da je bilo i partijskog zapošljavanja, kaže posle godišnjih odmora Ilić za „Kragujevačke”.

(Ne)moć sindikata

U sindikalnim centralama čelnici uglavnom generalizuju problem partijskog zapošljavanja. Svi koji su dali izjave za ove novine listom se slažu da partijsko zapošljavanje postoji, ali navode da malo znaju ili nisu obavešteni o konkretnim primerima. Tako, na primer, koordinator u Zajednici Sindikata Srbije Slavoljub Đoković potvrđuje da je partijskog zapošljavanja uvek bilo, ali „ne može da se seti”, u stvari „nije čuo konkretno” koga je aktuelna stranka na vlasti zaposlila. Toga je najviše u javnim komunalnim preduzećima, tvrdi Đoković, a počinjalo sa tako što je svaka partija dolaskom na vlast postavljala svoje direktore, a posle su oni dovodili svoje ljude.
On priznaje da je zamro rad sindikata otkako su ugašena državna preduzeća, a tamo gde ih ima njihov uticaj je sve slabiji.
I njegov kolega iz Saveza samostalnog sindikata Jugoslav Ristić stoji na stanovištu da postoji partijsko zapošljavanje i to je u protekloj deceniji – ocenjuje - bio jedini način da se dođe do posla. Kaže da ovo posebno može da se analizira na primeru Kragujevca gde je ekstremno mnogo ljudi zaposleno u javnom sektoru i gde je praktično došlo do drastične promene strukture zaposlenih u korist administracije. Naš sagovornik ovu tvrdnju potkrepljuje činjenicom da je 1989. godine bilo 65 hiljada zaposlenih u gradu, pri čemu više od 40 hiljada u industriji, dok je danas manje od 40 hiljada zaposlenih, a od toga broja šest hiljada njih radi u industriji.
Problem partijskog zapošljavanja naročito je postao izražen posle 2000. godine, od kada više nije bilo važno koji je posao u pitanju, nego jedino da se uđe u državnu službu.
Na pitanje da li se neko od radnika nekada žalio sindikatu zbog načina na koji se zapošljavaju novi ljudi, naš sagovornik tvrdi da za one koji su u radnom odnosu tako nešto nije razlog za negodovanje.
- Radnici se obično ne žale kada zapošljavaju druge, jer mnogo njih je i pre toga zaposleno na isti način. Tek kada dođe do problema sa isplatom zarada ili proglašavanjem tehnoloških viškova, dignu glas i kažu ko je, kako i kada zaposlen, a i tada to čine veoma uplašeno. Zapravo ono što karakteriše radnike danas je velika zastrašenost. Oni ne smeju da se pobune, jer se boje da će biti šikanirani ili da će izgubiti posao, objašnjava predsednik Samostalnog sindikata.
I Dejan Đokanović iz UGS „Nezavisnost” potvrđuje priču o partijskom zapošljavanju, navodeći primer ovdašnje lokalne samouprave. Pre deset godina, kaže, bilo je oko 450 zaposlenih, a sada ih zvanično ima 650. Partije na vlasti zapošljavaju svoje kadrove, koji su često nestručni i nemaju adekvatno obrazovanje. Đokanović se setio i dvojice svojih kolega iz „Autosaobraćaja” koji su se –kako sumnja – po partijskom osnovu zaposlili kao vozači u „Čistoći” posle propasti matične firme.
- Ovaj način zapošljavanja doveo je do negativne selekcije i nestručnosti, zbog čega svi imamo problem, što je naročito izraženo u javnim komunalnim preduzećima. Ide se do toga da ti kvazi stručnjaci ne umeju ni obično rešenje da naprave, a njihovim direktorima sam morao da objašnjavam šta je sindikat i čemu služi, objašnjava Đokanović.
Umesto zaključka, navedimo stav dr Darka Marinkovića, politikolog sa Instituta za političke studije, izrečenog za „Kragujevačke novine“.
- Društvena moć sindikata je mala i beleži stalni pad. To potvrđuju i brojna istraživanja ukupnog i radničkog javnog mnjenja, koja govore da je stepen poverenja u sindikate i njihove lidere gotovo simboličan, a procenat članova svih sindikata u odnosu na broj zaposlenih se kreće ispod 25 posto.
Uveren sam da se jedan od razloga dugotrajne krize i njenih socijalnih i ekonomskih posledica nalazi u činjenici da su sindikati slabi, podeljeni i sukobljeni, odnosno da je društvena moć sindikata daleko ispod zahteva društvenih okolnosti. Drugi problem je što birokratizovani sindikalni lideri često idu linijom manjeg otpora, jednostavno slegnu ramenima i okreću se sindikatima u javnom sektoru, a baš tu je političko zapošljavanje najizraženije.

POSLEDICE POLITIČKOG ZAPOŠLjAVANjA

Iskustva i štete

Više od milion članova političkih partija, s jedne strane, i manje od 750.000 članova sindikata, s druge, ilustruje gde se danas u Srbiji traže radnička prava i ostvaruje pravo na rad. Višegodišnja iskustva jasno pokazuju da se članstvo u partiji najviše isplati.
Državne istitucije su svesne partijskog zapošljavanja i negativnih posledica u javnom sektoru, pokazalo je skorašnje istraživanje o ekonomskim efektima kadrovske politike u javnom sektoru. Direktna šteta zbog stanja u kom se nalaze javna preduzeća i javna uprava je poslednjih godina iznosila oko šest odsto bruto društvenog sektora godišnje. Drugim rečima, političko zapošljavanje „pojelo je“ oko 1,9 milijardi evra.