Posetite stranicu Medija centra na Facebook-u i postanite član...
Medija centar - 2007. Sva prava zadržana.
Danski kraljevski ram za srpsku sliku
Medijska studija (autora Benta Norbija Bonda, Aleksandra Benzeka i Andreja Zmačeka), kao polazna osnova za formulisanje strategije razvoja medijskog sistema Srbije, pruža veoma koristan pregled medijske regulative EU i uporednu analizu nekih odlika medijskog sistema Srbije i evropskih zemalja. U njoj su na pregledan način predstavljeni normativni ram i medijska praksa u Danskoj, NemačkojiAustrijii na osnovu njihovih iskustava formulisane preporukeza medije u Srbiji.
Centralni fokus Studije na evropskoj regulativi i iskustvima evropskih zemalja istovremeno je njena najjača i najslabija strana. Poredjenje srpske medijske scene sa evropskom pruža veoma dobar uvid koliko se domaće iskustvo razlikuje od stranog i koliko je širok reformski zahvat koji Srbiji predstoji. Ono istovremeno pokazuje da su se odabrane EU zemlje opredelile za različite modele u nekim delovima medijskog sistema, pa je i Srbiji moguće da izabere one koji joj najviše odgovaraju. Međutim, Medijska studija u celini počiva na jednoj centralnoj ideji: najefikasnija opcija koju Srbija ima za razvoj medijskog sektora jeste kopiranje postojećih evropskih rešenja. Slabost ove strategije jeste ignorisanje specifičnosti domaćeg, i društvenog i medijskog, konteksta.
Među istraživačima koji se bave analizom medijskog sistema post-komunističkih zemalja prisutno je mišljenje da je strategija imitacije (kopiranja, preslikavanja) evropskih institucija bila najpogodniji pravac transformacije. Međutim, ne postoji opšte slaganje oko uspešnosti »mimetičke« strategije, kako je zove Karol Jakubovič, vodeći analitičar medijske transformacije. Ona se pokazala uspešnom kada je proces tranzicije već daleko odmakao. Slaganje, medjutim, postoji da je mimetička orijentacija bolja od »atavističke«, tj. zadržavanja rešenja iz starog sistema, koji se želi reformisati.
U domaćem medijskom sistemu ima mnogo primera »atavizama«.Jedan od zadataka medijske strategije svakako treba da bude identifikacija tih starih, prevaziđenih rešenja i ponuda novih.
Nova rešenja ne moraju nužno da budu imitacija i transplantacija onih koja su se uspešno razvila u drugim zemljama. Ona moraju da uvaže neke posebne odlike domaćeg društva i njegovih medija. Ukoliko to ne čine, ram modernih institucija postavljen na domaću siromašnu i nediverzifikovanu ekonomiju i nerazvijenu demokratsku političku kulturu može da se izvrgne u karikaturu reformskih ideja.
Srbija se mnogo razlikuje od Danaske i Austrije, čak i kada je uporediva geografski i demografski, a teško je uporediva i sa većinom post-komunističkih evropskih zemalja. Srpska tranzicija je počela veoma kasno, još nije završena i ne postoji stabilan konsenzus oko njenog pravca, tempa i metoda. U Srbiji nije još uvek uspostavljena država sa jasnim granicama i stabilan demokratski sistem, niti je dovoljno razvijeno civilno društvo i odgovarajuća novinarska kultura za puko presadjivanje evropskih modela.
Mediji u Srbiji su još uvek veoma važan agens demokratizacije i razvoja demokratske političke kulture. Medijska strategija stoga mora da iznađe rešenja za njihovo efikasno funkcionisanje upravo kao važnih faktora demokratskog razvoja zemlje i afirmacije novih vrednosti. Potpuno komercijalizovani mediji nisu stimulator demokratskih promena. Njihova uloga je velika u održavanju već konsolidovanog društva u kome postoji čvrst konsenzus oko pravca kretanja jer oni ne dovode u pitanje bazične vrednosti društvenog konsenzusa.
Mediji u Srbiji su se razvili kao odgovor na posebne društvene i istorijske okolnosti. Nezavisne agencije, na primer, nisu nastale kao deoničarska društva novinskih izdavača - najpogodniji oblik za zadovoljavanje njihovih ekonomskih interesa, kao u SAD i Evropi, već kao rezultat inicijative grupa novinara radi pružanja alternativnih informacija u cilju kredibilnog informisanja. Visoko kvalitetna štampa, iako marginalizovana, imala je i ima veliki značaj kao glavni nosilac »watch-dog« funkcije i u nacionalnoj i u lokalnim zajednicama. Novinarsko vlasništvo nad medijima, tradicija već prevaziđena u Evropi, u značajnom broju slučajeva pokazuje se kao uspešna brana slobode medija u Srbiji. Ove i druge domaće specifičnosti moraju se odraziti u medijskoj strategiji da bi novi normativni i institucionalni okvir služio kao katalizator promena medija u pravcu uvažavanja evropskih standarda.
Jovanka Matić
MC Newsletter, 10. septembar 2010.
Pogledajte sve komentare (2) Ostavite komentar
Objavljeni komentari sadrže stavove koji nisu stavovi Medija centra. Odgovornost za sadržinu poruke i tačnost podataka snose korisnici sajta koji su komentare poslali.
Komentari (2)
Prema izjavi ministarke Jasne Matić na konferenciji za novinare 1. juna 2010. godine, iznetoj na internet stranicama Vlade Srbije, jedan od glavnih razloga za donošenje Zakona o elektronskim komunikacijama (ZEK) po hitnom postupku jeste da se ponovo uvedu inspektori u oblast elektronskih komunikacija, kojih nije bilo sedam godina (ali je zato bilo ekvivalentnih RATEL-ovi kontrolora telekomunikacija istog ranga, prim. D. P.), zbog čega je postojao problem piratskih operatera (tačnije, emitera, prim. D. P.), da će inspektori imati mogućnost oduzimanja dela ili celokupne opreme kojom se neovlašćeno obavlja elektronska usluga, odnosno emitovanje program ili drugih signala, i da će na taj način biti sprečeno nelegalno delovanje.
Iz tog razloga je ZEK-om propisano (član 135. stav 1. tačka 2): “Ako se u vršenju inspekcijskog nadzora utvrde nepravilnosti, nedostaci ili propusti u primeni ovog zakona i propisa donetih na osnovu njega, inspektor donosi rešenje kojim preduzima privremene mere, uključujući zabrane rada, pečaćenja i oduzimanja elektronske komunikacione opreme ili dela opreme, naročito ako se radio-frekvencijski spektar neovlašćeno koristi, ako se koristi suprotno propisanim uslovima korišćenja ili ako se utvrdi da rad elektronske komunikacione opreme predstavlja neposrednu i ozbiljnju pretnju javnoj bezbednosti ili ugrožava životnu sredinu.”
Pojedini izrazi upotrebljeni u ZEK-u (član 4) i ovom tekstu imaju sledeća značenja, i to s jedne strane: elektronska komunikaciona oprema je oprema koja se upotrebljava za obavljanje delatnosti elektronskih komunikacija (tačka 9); delatnost elektronskih komunikacija obuhvata izgradnju ili postavljanje, održavanje, korišćenje i davanje na korišćenje javnih komunikacionih mreža i pripadajućih sredstava, kao i pružanje javno dostupnih elektronskih komunikacionih usluga (tačka 4); javna komunikaciona mreža jeste elektronska komunikaciona mreža koja se, u celini ili pretežno, koristi za pružanje javno dostupnih elektronskih komunikacionih usluga i omogućava prenos podataka između terminalnih tačaka mreže (tačka 10); a s druge strane: radio stanica predstavlja jedan ili više predajnika i/ili prijemnika sa jednom ili više antenna, i drugih uređaja, smeštenih na određenoj lokaciji radi emitovanja radio signala (tačka 44); medijski sadrzaji obuhvataju radijske i televizijske programe, odnosno audio-vizuelne sadrzaje, kao i sa njima povezane interaktivne usluge, koje se distribuiraju i emituju, odnosno pruzaju korisnicima putem elektronskih komunikacionih mreža, na osnovu programske šeme ili na zahtev korisnika (tačka 3).
S obzirom na značenja prethodno navedenih pojmova, jasno je da elektronska komunikaciona oprema nije isto, niti slično što i radiodifuzna stanica – radio stanica za emitovanje medijskih sadržaja, tj. radijskih ili televizijskih programskih signala. Zato se odredba ZEK- a (član 135. stav 1. tačka 2), koja je citirana u drugom pasusu ovog teksta, formalno ne može primeniti na “piratsku” ili bilo koju drugu nezakonito postavljenu i eksploatisanu radiodifuznu stanicu.
Da zaključim. U ovom slučaju narodna poslovica “što je brzo, to je i kuso” može da se modifikuje tako da glasi: “što je zakon brže donet, ima više rupa”. Ostaje da se sačeka kraj ove godina – rok da se oformi Inspekcija za elektronske komunikacije, u skladu sa najnovijom izjavom ministarke Matić iznetom 6. novembra 2010. godine na internet stranicama B 92 u tekstu “Telemarketing, šansa ili smetnja”.
Ocenite pozitivno (0)
Ocenite negativno (0) |
| Ovaj tekst može da sadrži stav koji nije stav Medija centra. Odgovornost za sadržinu, kao i tačnost podataka, snosi autor teksta. |
Posto se medijska studija uglavnom svela na istrazivanja i davanja preporuka u oblasti audio i audio-vizuelnih medija, odnosno radiodifuzije, to će se i medijaska strategija verovatno odnositi prvenstveno na strateško planiranje i odredjivanje razvojnih ciljeva za te medije.
U jos uvek važećoj Strategiji razvoja radiodifuzije u Republici Srbiji do 2013. godine, koju je doneo Savet Republičke radiodifuzne agencije (RRA) krajem novembra 2005. godine, u tački koja se odnosi na ocenu (tadašnjeg) postojećeg stanja jedan od karakterističnih pasusa glasi:
“Na području Republike Srbije regularnih konkursa za izdavanje dozvola za komercijalne radio i TV stanice gotovo da nije ni bilo u poslednjih 15 godina (a nije ni moglo da bude u periodu od 1990. do 2000. godine iz poznatih razloga, prim. D. P.). Prvenstveno zbog nedostatka političke volje da se ova oblast uredi po standardima uobičajenim u Evropi, u ovoj oblasti je stvoren pravni vakum i proizveden haos. Opšta neuredđenost radiodifuzije rezultirala je time da mnogi emiteri rade po programskim i tehničkim kriterijumima koji su ispod svakog profesionalnog minimuma. Posledica ovakvog stanja jeste preveliki broj radio i televizijskih stanica sa losim tehničkim kvalitetom emitovanja i nekvalitetnim programskim sadržajima. Večina emitera je u međuvremenu izgubila naviku plačanja elementarnih zakonskih obaveza kao sto su naknade za autorska i srodna prava ili naknada za za emitovanje programa (netačno, prava obaveza plačanja naknade za emitovanje programa nikad pre i nije postojala, pa ti privatni, uglavnom nelegalni emiteri nisu ni mogli da izgube tu obavezu koji nikad i nisu po zakonu imali, prim. D. P.). Zbog toga će proces uredđenja oblasti radiodifuzije neminovno biti dugotrajan i praćen otporima i nerazumevanjima.”
Iako je u prethodnom petogodištu Savet RRA sigurno vodio računa o ekonomskoj realnosti, nikako se nije mogao zanemariti ni slobodan tržisni pristup koji omogućava onoliko emitera koliko se može imati na osnovu Plana raspodele radio-frekvencija. Tržište, a ne RRA trebalo je da odredi koji komercijalni emiteri mogu opstati, a koji ne. S druge strane, Zakon o radiodifuziji ograničava broj komercijalnih emitera samo prirodnim resursima (radio-frekvencijama), odnosno tehničkim mogućnostima koje proističu iz Plana raspodele radio-frekvencija. Naime, clan 49. Zakona kaže: “Javni konkurs se obavezno raspisuje kada na osnovu Plana raspodele radio-frekvencija postoje mogućnosti za izdavanje novih dozvola za emitovanje programa.” Budući da ovaj plan uvek obuhvata sve raspoložive radio-frekvencije/lokacije, intencija zakonodavca je ovde više nego jasna: ne mogu postojati namerno neiskorišćene (“rezervne”) radio-frekvencije/lokacije ili radio i TV mreže.
S obzirom na prethodno navedeno, reforma radiodifuznog sektora u drugoj petoljetki XXI veka (2005 – 2010) bila je sprovedena u skladu sa metodom kakvog-takvog razumnog ponašanja, odnosno sa drugim načelom razumne politike po kom se sva politika sastoji u biranju manjeg zla. Ova reforma svela se u suštini na legalizaciju postojećeg stanja (“haosa”) preko RRA i RATEL-a, narocito putem donošenja Plana raspodele radio-frekvencija, javnih konkursa, izdavanja dozvola za emitovanje programa i za radio-difuzne stanice, prikupljanja ili naplate naknada za emitovanje programa i za korišćenje radio-frekvencija, kao i otkrivanja nedozvoljenog emitovanja programa i preduzimanja mera za prekidanje takvog emitovanja, uklučujuci istrazivanja štetnih smetnji i preduzimanja mera za njihovo otklanjanje. Obaveza emitera da obezbede proizvodnju i emitovanje kvalitetnog programa, kako sa tehničkog stanovišta, tako i sa stanovišta sadržaja programa, uglavnom se nije poštovala, niti redovno (periodično) kontrolisala od strane RATEL-a i RRA.
U sledecćoj petoljetki (2010 – 2015), nastavak reforme audio-vizuelnih medijskih servisa i odgovarajucih, pratećih elektronskih komunikacionih servisa, prilikom prelaska sa analogne na digitalnu televiziju (planirano do 4.4.2012, a najkasnije do 17.6.2015), neće se izgleda obavljati metodom medijskog inženjeringa korak po korak. Ovom novom reformom planira se radikalno ograničenje, smanjenje broja komercijalnih davalaca medijskih servisa u odnosu na broj javnih davalaca medijskih servisa, verovatno putem zloupotrebe monoplskog položaja operatora odgovarajuće elektronske komunikacione mreže, tj. njegovim nametanjem nepravičnih cena za pružanje servisa prenosa i emitovanja televizijskog programa svakog komercijalnog davaoca medijskog servisa u odnosu na javnog davaoca mediskog servisa. Zato, država nije planirala postojanje dva ili više operatora elektronskih komunikacionih mreža za multipleksiranje, distribuciju i emitovanje digitalnog televizijskog programa, već je Vlada odlukom osnovala (oktobar 2009), a Narodna skupština zakonom potvrdila (jul 2010) osnivanje jednog, jedinstvenog Javnog preduzeća “Emisiona tehnika i veze”.
Medjutim, nosioci izvršne i zakonodavne vlasi zaboravili su na ustavni odredbu po kojoj se audio-vizuelno medijsko preduzetništvo može ograničiti zakonom, samo radi zaštite radio-frekvencija ili radio-frekvencijskih kanala kao prirodnog bogatstva. Za digitalnu televiziju, plan raspodele po niže navedenim zonama sadrži sledeće radio-frekvencijske kanale:
Zona Radio-frekvencijski kanali
1. Avala 22, 28, 33, 45, 57, 62, 64
2. Beograd 43, 50, 51, 53, 59, 68
3. Besna Kobila 35, 39, 43, 49, 54, 59, 62, 63, 69
4. Vršac 25, 31, 37, 39, 42, 56, 60
5. Deli Jovan 23, 24, 41, 43, 52, 59, 63, 66, 68
6. Jastrebac 27, 33, 38, 42, 45, 55, 57, 60, 64
7. Kikinda 29, 32, 51, 55, 59, 63, 69
8. Kopaonik 22, 24, 28, 32, 34, 41, 51, 61, 66
9. Kosovo - Metohija 21, 31, 44, 46, 48, 58, 67
10. Tornik - Ovčar 23, 36, 39, 50, 56, 59, 63
11. Rudnik - Crni Vrh,Jagodina 26, 29, 35, 40, 46, 67, 69
12. Sombor 34, 39, 40, 43, 58, 62, 64
13. Subotica 29, 40, 43, 55, 58, 59, 69
14. Tupižnica 22, 25, 28, 31, 37, 44, 50, 58, 65
15. Cer - Maljen 32, 34, 37, 42, 47, 49, 52
16. Čot - Venac 24, 30, 41, 48, 54, 61, 66
Pri tom treba imati na umu da se u slučaju digitalne televizije svaki prethodno navedeni radio-frekvencijski kanal može da koristi za emitovanja do 14 razlicitih TV programa! (Pa ko voli, nek izvoli da računa). Uz to, treba imati u vidu da komercijalnim davaocima medijskih servisa stoje na raspolaganju sve veći broj posebnih, alternativnih elektronskih komunikacionih mreža: kablovskih distributivnih mreža, uključujuci i tzv. globalnu informacionu infrastrukturu - Internet.