Začarani krug

Nedavno predstavljanje javnosti obimnog izveštaja o pritiscima i kontroli medija u Srbiji Saveta za borbu protiv korupcije, faktografski je pokazalo ono što smo znali ili naslućivali, a nismo imali dokaza: da mediji odavno nisu nezavisni, da na njih vrše pritisak razni centri političke moći te da na taj način građani ne mogu da dobiju potpune i objektivne informacije. Bez slobodnih medija nema demokratskog društva, a bez demokratskog društva u kome se javni poslovi po definiciji obavljaju na transparentan način, nema ni uspešne borbe protiv korupcije koja je postala rak-rana srpskog društva.

Nedovoljna transprentnost vlasništva, visok stepen sprege političke elite sa tajkunskim špekulatnskim kapitalom koji dominira našim tranzicionim društvom, u kojoj se ne razabire jasno ni ko je stvarni vlasnik a ko u ime političkih moćnika samo figurira kao takav, glavni su razlozi medijske kontrole i novinarske neslobode. Savet je tokom dvogodišnjeg istraživanja belodano pokazao i dokazao da među vlasnicima 30 najznačajnijih medija u Srbiji, u 18 je vlasnik nepoznat javnosti. Prisustvo ofšor kompanija registrovnaih na Kipru ili Kajmanskim ostrvima u vlasničkoj strukturi ovih medija nije slučajno: cilj je naime da se prikriju pravi vlasnici. Zašto? Nije daleko od pameti da su ti mediji finansirani klasičnim pranjem novca stečenog kao ratno profiterstvo ili kao poratna pljačka društvene imovine. Ako dakle ratni i poratni kriminalci preodeveni u novopečene „biznismene“ poseduju važne medije u Srbiji jasno je kakva će biti uredjivačka politika takvih medija. Čak i kada se ne radi o kriminalnim radnjama stečenom kapitalu investiranog u medije, nije svejedno kome će medij biti prodat. Postojali su brojni slučajevi da medije kupe oni koji nikada nisu radili u medijskoj sferi . Tako na primer lokalni list „Pančevac“ je pre nekoliko godina kupio vlasnik jedne mlekare samo da bi se mogao pohvaliti da „poseduje najstariji list na Balkanu.“ Za samo dve godine list je doveden na ivicu bankrota, mnogi ugledni novinari su otpušteni, a o nekadašnjem renomeu i kvalitetu pisanja nije moglo biti reči.

Politička elita u Srbiji je itekako umela da budžetskim davanjima pridobije odredjene medije za sebe, a glavnim urednicima neretko je stavljano do znanja da ambasadorska mesta čekaju poslušne baš kao što kazne u vidu prestanka budžetskog finansiranja mogu da očekuju neposlušni. Takodje i marketinške agencije (čiji su vlasnici neretko političari!) koje kontrolišu tržište reklama otkupljuju reklamne poruke od medija sve dok su ovi poslušni određenoj politici (lokalnoj ili državnoj). Čim to prestanu da budu prostor za reklamiranja im se zatvara. Zar se može prenebreći istina da jedan političar najmoćnije stranke u zemlji ima u vlaništvu jednu takvu moćnu marketinšku agenciju?

Javni servis (RTS) je to samo nominalno, u praksi je servis vladajuće koalicije što je Savet za borbu protiv korupcije jasno konstatovao u svom izveštaju. Iako finansiran od građana putem obavezne pretplate (što je drugim medijima nedostupno), RTS je preplavljen reklamama poput kakve komercijalne televizije, a kako je u razgovoru povodom Izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije najavio jedan član Upravnog odbora RTS-a, ni to im nije dovoljno pa će zatražiti i pomoć države, odnosno da „javni servis“ bude stavljen na listu redovnog budžetskog finansiranja. O kakvoj slobodi izražavanja, dakle, može biti govora?

Problemi su evidentni. Sala u Medija centru kada je izveštaj predstavljen bila je puna novinara, bilo je i više kamera raznih televizija. A u medijima odjek nakon prezentovanja ovog izveštaja je bio – minoran. Mnogi ga nisu ni registrovali. To je najbolja , premda užasavajuće tužna, poruka da je izveštaj Saveta u skladu sa našom medijskom stvarnošću.

Zlatoje Martinov

O autorima tekstova

MC Newsletter
7. oktobar 2011.