Koliki je, bre, bio taj razred

Skoro se nije desilo da jedan zvaničan dokument bude tako temeljito prećutkivan u srpskim medijima. „Izveštaj o pritiscima i kontroli medija u Srbiji“ Saveta za borbu protiv korupcije, uzbudljivo štivo, sa elementima trilera, bavi se trima velikim temama srpske medijske scene: netransparentnošću medijskog vlasništva, ekonomskim uticajem državnih institucija na rad medija kroz različite tipove budžetskog davanja i RTS-om „koji umesto javnog servisa, ima ulogu servisa političkih stranaka i vladajućih elita“.

Spisak medija sa nepoznatim vlasnikom otvara se Večernjim novostima i već legendarnim Milanom Bekom. Tu je zatim Press čija polovina vlasništva pripada Amber Pres Limitedu, preduzeću registrovanom u Limasolu, na Kipru. U izveštaju se sumnja da iza TV B92 i TV Prva stoji grčki biznismen Minos Kirijaku. Tu je dilema da li iza TV Avala stoji Željko Mitrović, a ofšor kompanije pojavljuju se i u Radio Indeksu, Roadstar radiju, Novom Standardu, Ekonomistu, Objektivu... Pored toga, u izveštaju se navodi i grupa od pet medija (Hepi TV i Hepi Kids TV, Radio S, Akter i Pečat) „sa nedovoljno transparentnim domaćim kapitalom“. Pretpostavlja se da su vlasnici navedenih medija zapravo domaći političari ili biznismeni.

U izveštaju se spominje i nedeljnik Vreme „koji nije uspeo da izbegne uticaj krupnog kapitala“, odnosno Miroslava Miškovića. Pozajmica od 370.000 evra Delta Maksija tumači se kao neposredan povod za promenu uređivačke politike ovog uglednog nedeljnika.

Što se tiče RTS, Savet ističe da ne raspolaže svim podacima o poslovanju javnog servisa jer je Aleksandar Tijanić odbio da postupi po rešenjima poverenika za informacije od javnog značaja i dostavi traženu dokumentaciju. Ipak, u izveštaju se navode određene sumnje u zakonitost ugovora koje je javni servis sklapao sa pojednim nezavisnim produkcijama i fizičkim licima.

Netransparentnost vlasništva i RTS su, ipak, privukli manje pažnje od podataka o milionskim iznosima koji su na razne načine prelivali u medijski sektor, možda i zbog toga što je, kako se u izveštaju tvrdi, na taj način „uspostavljena potpuna kontrola“ nad medijima a građani uskraćeni za objektivno i nepristrasno izveštavanje.

U izveštaju se navodi da je Savet na uzorku od 50 najznačajnijih državnih institucija utvrdio da se za oglašavanje i promociju izdvaja oko 15 miliona evra. Dodatnih 21 do 25 miliona evra mediji dobijaju na javnim konkursima. U odnosu na 160 miliona evra koliko se ukupno „okreće“ na tržištu oglašavanja, država, dakle, kontroliše četvrtinu.

Posebno se apostrofira Telekom koji godišnje troši na medije oko 10 miliona evra a lavovski deo, od televizijskih kuća, otpada na RTS, RTV Pink, RTV B92, TV Foks i TV Avalu. Od pisanih medija Telekom se oglašava najviše u Večernjim Novostima, Blicu, Kuriru i Pressu.

Ističe se i Agencija za privatizaciju koja je potrošila oko 62 miliona dinara na oglašavanje uglavnom u Večernjim novostima, Blicu, Politici i Pressu.

Od ministarstava posebno se ističe Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja. Iz Dulićevog portfelja najviše para otišlo je Ringierovim izdanjima Blic i Alo sa kojima je sklopljen ugovor vredan gotovo pola miliona evra (47,2 miliona dinara) i to na ime „istraživanja iz oblasti životne sredine“!?

Ne zaostaje ni Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja koje je za medije izdvojilo „ne manje“ od 60 miliona dinara. Bivši ministar Dinkić je najviše potrošio na TV B92, RTS i RTV Pink.

Sledi potom Ministarstvo zdravlja sa 35 miliona dinara (RTV B92 - 5,53 miliona dinara, Politika - 3,22 miliona dinara, Blic - 2,36 miliona dinara...), pa Ministarstvo poljoprivrede (Politika - 2,4 miliona dinara, Blic - 6,12 miliona dinara). Ministarstvo rada i socijalne politike, Ministarstvo za Kosovo i Metohiju, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Poreska uprava, NSZ, EPS...

U izveštaju se, međutim, posebna pažnja usmerava na marketinške i produkcijske agencije koje su, kako se navodi, „u vlasništvu stranačkih aktivista ili sa njima povezanih osoba“.

Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda i zamenik predsednika DS, dovodi se u vezu s Multikom group, Direct media i Emotin, a Srđan Šaper, „doskorašnji član Predsedništva DS i neformalni savetnik predsednika Srbije Borisa Tadića“ sa Meken Erikson.

Ako se ovo zna, onda i nije čudno što se većina medija povela za onim: „Baraćkin izveštaj“ i ne postoji ako mi ne pišemo ili izveštavamo o njemu. Možda su i u pravu ali, u svakom slučaju, izveštaj je umnogome razotkrio neprirodne odnose vlasti i medija.

Ono što je, međutim, značajnije od posipanja pepelom vlasnika i urednika medija je svakako pitanje kako se došlo u situaciju da se veći deo srpske medijske scene pretvorio od tzv. „nezavisnih medija“ u običnu kariku koruptivnog lanca.

Takva pozicija im je jednostavno nametnuta i pred njih je stavljena nimalo jednostavna dilema: ili naša pravila ili katanac na vrata. Država je tako uspostavila efikasan mehanizam kontrole medija koji deluje, vidi se sada, i kada ne deluje. Poenta je da se mediji uvuku u prljavu igru a onda „baba dala banku da uđe u kolo a dve da izađe“. U situaciji kada vlast preko države i paradržavnih agencija kontroliše više od polovine ukupnog marketinškog kolača, mediji jednostavno nisu imali mnogo izbora i većina se odlućila da prihvati ponuđeno, pristajući na pravila koja su uspostavljena kada su se srela četvorica drugara iz razreda. Legendarni citat, objavljen u magazinu Status, (navodi se i u Izveštaju), nastao u razgovoru Borisa Tadića sa Svetislavom Basarom, doslovce glasi:

Boris Tadić: Može ti delovati previše atipično kako sam ušao u ovo. A ušao sam u sve tako što smo se nas četvorica, moji drugovi iz detinjstva i ja, našli i jedne noći razgovarali o tome da li Srbiju treba prepustiti radikalima... Bili smo samo nas četvorica...
Basara: Ti, Krle, Šaper i ko je četvrti?
Tadić: Tucko. Nas četvorica.
Nevolja je što nije ostalo na četvorici. Što reče neko:
- Koliki je, bre, bio taj razred?

Vukašin Obradović

O autorima tekstova

MC Newsletter
2. decembar 2011.