Posetite stranicu Medija centra na Facebook-u i postanite član...
Medija centar - 2007. Sva prava zadržana.
Medijska studija
Ministarstvo kulture Srbije objavilo je krajem juna obimnu Medijsku studiju, odnosno strategiju razvoja medija u Srbiji u narednim godinama.
Izradu Studije finansirala je Evropska unija, ali se u njoj naglašava da stavovi do kojih se došlo tokom rada ne predstavljaju stavove EU, već odražavaju mišljenje autorskog tima stručnog konsultanta. Takođe se naglašava da je cilj Studije da se Ministarstvu kulture pruži osnov za razvoj nacionalne strategije medija.
U Studiji je najviše pažnje posvećeno razvoju elektronskih medija i digitalizaciji, nešto manje razvoju lokalnih štampanih medija i novinskih agencija, zatim elektronskom poslovanju i internetu, pravima intelektualne svojine, korisničkom obrazovanju, medijskoj pismenosti. O vodećim, nacionalnim dnevnim novinama, u Studiji nema ni reči, a ni objašnjenja zašto je tako.
Konstatuje se da prelazak na digitalno emitovanje u 2012. godini zahteva donošenje važnih političkih odluka vezanih za nacionalno emitovanje u Srbiji, bilo da se one odnose na javni servis, ili na komercijalne emitere.
U Studiji se zaključuje da je za Srbiju previše pet nacionalnih komercijalnih televizija i sugeriše da se njihov broj smanji na najviše dve.
Preporučuje se da se sadašnje opštinske i regionalne televizije, kojih je previše, bilo da su privatizovane ili ne, udruže i transformišu u nezavisne regionalne javne servise, koji bi svoj program emitovale u okviru programa nacionalnog emitera javnog servisa, odnosno RTS-a. Regionalnih javnih servisa bi u Srbiji bilo između 10 i 15, a među njima bi trebalo da se nađu i sadašnji pokrajinski javni servis, Radio televizija Vojvodine, i beogradski Studio B.
Finansiranje regionalnih emitera prenelo bi se sa opštinskih budžeta na pretplatu, odnosno, sadašnja pretplata za RTS bi se povećala za oko 20 odsto, a dobijena suma bi se delila regionalnim radio televizijama po različitim osnovama.
Radi poboljšanja namicanja pretplate, koja danas ide dosta traljavo, u Studiji se predlaze formiranje posebnog preduzeća za naplatu i osnivanje fonda za medije u koji bi se slivale pare i koji bi prema ranije dogovorenom sistemu obavljao raspodelu.
U Medijskoj studiji se insistira na daljem jačanju regulatornih tela, Republičke radiodifuzne agencije (RRA) i Republičke agencije za telekomunikacije (RATEL), ali se istovremeno kritikuje njihov dosadašnji rad.
U vezi sa budućnošću lokalnih štampanih medija, autori Studije imaju prilično crnu viziju. Predlažu da država nastavi da pomaže samo regionalne dnevne listove, kakvih u Srbiji ima svega dva, onaj u Novom Sadu i u Nišu, a da lokalne magazine, koji izlaze nedeljno, dvonedeljno, mesečno ili ređe, prepusti tržištu, odnosno sopstvenoj sudbini. U svakom slučaju, listovi bi prestali da budu direktni korisnici lokalnih budžeta, a podrška države bi se ogledala u finansiranju pojedinih projekata, povećanom oglašavanju i slično.
Medijska studija preporučuje da se novinska agencija TANJUG transformiše u neprofitnu javnu instituciju ili u mešovito akcionarsko preduzeće, gde bi mediji imali pravo da preuzmu određeni udeo akcija. Napominje se da TANJUG ne može da ostane preduzeće u državnom vlasništvu, s tim što bi država nastavila da finansira samo jasno definisane aktivnosti nekomercijalne prirode.
U Studiji se prilično detaljno daje pregled medijskog ambijenta u razvijenim zapadnim zemljama, uglavnom u Austriji, Danskoj i Nemačkoj, te se podseća na evropsku zakonsku regulativu i navode preporuke Saveta Evrope i standardi EU.
Istovremeno se ukazuje na okolnosti i odnose u Srbiji koji mogu da otežaju ili dovedu u pitanje čitav posao. Kao moguće opasnosti navode se političke i lične ambicije, političke kontroverze i komplikovane političke rasprave, otpor političkih lidera da se moć donošenja odluka prenese na delegirana tela, zatim nedovoljna medijska obrazovanost stanovništva, previsoki troškovi za državu, emitere i individualna domaćinstva, kao i odsustvo volje za saradnjom među medijima.
Autori Studije su svesni da su neka od ponuđenih rešenja u velikoj meri zasnovana na tradicijama i zrelosti zakonskog sistema, te na stabilnosti privrednih uslova i održivom razvoju, tako da, kako navode, ona danas nisu pogodna za Srbiju.
U Medijskoj studiji se na kraju jos zaključuje da će sloboda medija i kvalitet novinarstva morati da se rešavaju “u dugoročnoj perspektivi”.
Vlado Mareš
MC Newsletter 13. avgust 2010.
Pogledajte sve komentare (3) Ostavite komentar
Objavljeni komentari sadrže stavove koji nisu stavovi Medija centra. Odgovornost za sadržinu poruke i tačnost podataka snose korisnici sajta koji su komentare poslali.
Komentari (3)
Ocenite pozitivno (0)
Ocenite negativno (1)Medjutim, tehnickih razloga za ovakvo radikalnu reformu i ogranicenje prakticno nema. Na tu temu su Natalija Varagic i Slavenko Rasajski, najkompetentniji strucnjaci u RATEL-u i verovatno u zemlji uopste za planiranje upotrebe radio-frekvencija za radio-difuzne servise, na kraju clanka "Digitalna radio-difuzija" (naucno-strucni casopis "Telekomunikacije", broj 1, Beograd, 2006), umesto zakljucka, napisali:
"Ono sto smo ostvarili na RRC-06 omogucava nam da uvodjenjem digitalne radio-difuzije ostvarimo znatno bolje iskoriscenje spektra, tako sto u okviru jednog televizijskog kanala, umesto dosadasnjeg jednog analognog programa, moze propustiti 4 - 6 programa studijskog kvaliteta...
Dakle, za podrucje Srbije ovo znaci 32 - 48 TV programa sa nacionalnom pokrivenoscu (sada sedam i to nepotpunih)... Takodje treba napomenuti da je za sire podrucje Beograda obezbedjeno jos dest pokrivanja sto znaci mogucnost pokrivanja sa jos dodatnih 24 - 36 programa, sto ukupno sa nacionalnim iznosi 56 - 84 razlicitih televizijski programa."
Brz tehnicko-tehnoloski razvoj omogicio je, u medjuvremenu, da se u okviru jednog kanala, umesto ranije planiranih 4 - 6 programa, sada prenese do 14 TV programa standardne rezolucije, u skladu sa kompresionim standardom MPEG-4 i sa standardom za digitalno emitovanje TV signala DVB-T2 usvojenim 2009. godine Strategijom za prelazak sa analogno na digitalno emitovanje radio i televizijskog programa u Republici Srbiji. To znaci povecanje broja ranije planiranih programa u gore navedeno clanku za najmanje dva puta!
S obzirom na raspolozive radio-frekvencijske kanale za digitalno emitovanje TV programa, nema razloga za ogranicavanje TV preduzetnistva, vec naprotiv za njegovo slobodno povecanje u skladu sa clanom 83. Ustava Republike Srbije.
"Regulatorna tela", u smislu tacke 2. Strategije regulatorne reforme u Republici Srbiji za period od 2008. do 2011. godine ("Sluzbeni glasnik RS", br. 94/08), jesu ministarstva, posebne organizacije u smislu zakona kojim se uredjuje drzavna uprava, kao i republicke agencije i ustanove, kao i drugi republicki organi i organizacije, osim Vlade, Narodne skupstine i nezavisnih regulatornih tela odgovornih Narodnoj skupstini. S druge strane, "nacionalno regilatorno telo", u smislu clana 2. EU direktive 2002/21/EC, o zajednickom regulatornom okviru za elektronske komunikacione mreze i usluge (okvirna direktiva), jeste telo ili tela kojima je drzava poverila odredjene regulatorne poslove. Saglasno toj definiciji, u nacionalna regulatorna tela spadaju Vlada, ministarstva i nezavisne agencije odgovorne skupstini.
Prema clanu 6. Zakona o radiodifuziji, clanu 7. Zakona o telekomunikacijama i clanu 7.Zakona o elektronskim komunikacijama (ZEK), RRA i RATEL su funkcionalno nezavisni od Ministarstva kulture i Ministarstva za telekomunikacije i informaciono drustvo (MTID), kao i od bilo kog drugog drzavnog organa. Ovakav pravni status ove dve agencije je, blago receno, problematican. Stavise, po navedenom clanu ZEK-a, pravni polozaj RATEL-a postao je cak i paradoksalan. Naime, po ovom clanu novog zakona, nadzor nad zakonitoscu i svrsishodnoscu rada RATEL-a vrsi MTID. Ovakvim zakonskim resenjima ne moze se ostvariti saradnja pomenutih ministarstva i agencija, vec samo nastaviti i produbiti njihov sukob.
Medjutim, u clanu 30. EU direktivi 2010/13/EU, o audio-vizuelnim medijskim sevisima i u clanu 3. pomenute okvirne direktive predvidjena je nezavisnost nacionalnih regulatornih tela, ali ne i njihova funkcionalna nezavisnost od svih drzavnih organa.
Medijska studija se ne bavi se pravnim statusom RRA i RATEL-a, ali se u njenoj tacki 3.3.1 preporucuje da ove dve agencije povecaju saradnju pre, tokom i posle prelaska na digitalno emitovanje. Neposredno pre te preporuke, izneto je jedno interesantno konsultatiivno misljenje: "Mozda bi bilo pozeljno spojiti ove dve agencije, ali sa prelaskom na digitalno emitovanje u bliskoj buducnosti, spajanje bi stvorilo rizik ozbiljnih kasnjenja i zato, mozda, nije preporucljivo."
S obzirom na gore navedeno, u toku javne rasprave o regulatornim telima trebalo bi, pre svega, identifikovati razlog njihove "totalne" nezavisnosti. A o spajanju RRA i RATEL-a, kao npr. u Velikoj Britaniji pre 10-tak godina u slucaju svrsishodne institucionalne koncentracije pet regulatornih tela u samo jedno regulatorno telo "Office of communications" (OFCOM), zbog tzv. konvergencije sektora telekomunikacia, medija i informacionih tehnilogija, autori Medijske studije i drugi ucesnici u raspravi mogli bi takodje da kazu neku rec.
Mislim da zbog svojih znacaja i razlicitosti, upravnu temu "regulatorna tela" nije trebalo spojiti sa tehnickom temom "digitalizacija".
 |
| Ovaj tekst može da sadrži stav koji nije stav Medija centra. Odgovornost za sadržinu, kao i tačnost podataka, snosi autor teksta. |