Medijska studija

Ministarstvo kulture Srbije objavilo je krajem juna obimnu Medijsku studiju, odnosno strategiju razvoja medija u Srbiji u narednim godinama.

Izradu Studije finansirala je Evropska unija, ali se u njoj naglašava da stavovi do kojih se došlo tokom rada ne predstavljaju stavove EU, već odražavaju mišljenje autorskog tima stručnog konsultanta. Takođe se naglašava da je cilj Studije da se Ministarstvu kulture pruži osnov za razvoj nacionalne strategije medija.

U Studiji je najviše pažnje posvećeno razvoju elektronskih medija i digitalizaciji, nešto manje razvoju lokalnih štampanih medija i novinskih agencija, zatim elektronskom poslovanju i internetu, pravima intelektualne svojine, korisničkom obrazovanju, medijskoj pismenosti. O vodećim, nacionalnim dnevnim novinama, u Studiji nema ni reči, a ni objašnjenja zašto je tako.

Konstatuje se da prelazak na digitalno emitovanje u 2012. godini zahteva donošenje važnih političkih odluka vezanih za nacionalno emitovanje u Srbiji, bilo da se one odnose na javni servis, ili na komercijalne emitere.

U Studiji se zaključuje da je za Srbiju previše pet nacionalnih komercijalnih televizija i sugeriše da se njihov broj smanji na najviše dve.

Preporučuje se da se sadašnje opštinske i regionalne televizije, kojih je previše, bilo da su privatizovane ili ne, udruže i transformišu u nezavisne regionalne javne servise, koji bi svoj program emitovale u okviru programa nacionalnog emitera javnog servisa, odnosno RTS-a. Regionalnih javnih servisa bi u Srbiji bilo između 10 i 15, a među njima bi trebalo da se nađu i sadašnji pokrajinski javni servis, Radio televizija Vojvodine, i beogradski Studio B.

Finansiranje regionalnih emitera prenelo bi se sa opštinskih budžeta na pretplatu, odnosno, sadašnja pretplata za RTS bi se povećala za oko 20 odsto, a dobijena suma bi se delila regionalnim radio televizijama po različitim osnovama.

Radi poboljšanja namicanja pretplate, koja danas ide dosta traljavo, u Studiji se predlaze formiranje posebnog preduzeća za naplatu i osnivanje fonda za medije u koji bi se slivale pare i koji bi prema ranije dogovorenom sistemu obavljao raspodelu.

U Medijskoj studiji se insistira na daljem jačanju regulatornih tela, Republičke radiodifuzne agencije (RRA) i Republičke agencije za telekomunikacije (RATEL), ali se istovremeno kritikuje njihov dosadašnji rad.

U vezi sa budućnošću lokalnih štampanih medija, autori Studije imaju prilično crnu viziju. Predlažu da država nastavi da pomaže samo regionalne dnevne listove, kakvih u Srbiji ima svega dva, onaj u Novom Sadu i u Nišu, a da lokalne magazine, koji izlaze nedeljno, dvonedeljno, mesečno ili ređe, prepusti tržištu, odnosno sopstvenoj sudbini. U svakom slučaju, listovi bi prestali da budu direktni korisnici lokalnih budžeta, a podrška države bi se ogledala u finansiranju pojedinih projekata, povećanom oglašavanju i slično.

Medijska studija preporučuje da se novinska agencija TANJUG transformiše u neprofitnu javnu instituciju ili u mešovito akcionarsko preduzeće, gde bi mediji imali pravo da preuzmu određeni udeo akcija. Napominje se da TANJUG ne može da ostane preduzeće u državnom vlasništvu, s tim što bi država nastavila da finansira samo jasno definisane aktivnosti nekomercijalne prirode.

U Studiji se prilično detaljno daje pregled medijskog ambijenta u razvijenim zapadnim zemljama, uglavnom u Austriji, Danskoj i Nemačkoj, te se podseća na evropsku zakonsku regulativu i navode preporuke Saveta Evrope i standardi EU.

Istovremeno se ukazuje na okolnosti i odnose u Srbiji koji mogu da otežaju ili dovedu u pitanje čitav posao. Kao moguće opasnosti navode se političke i lične ambicije, političke kontroverze i komplikovane političke rasprave, otpor političkih lidera da se moć donošenja odluka prenese na delegirana tela, zatim nedovoljna medijska obrazovanost stanovništva, previsoki troškovi za državu, emitere i individualna domaćinstva, kao i odsustvo volje za saradnjom među medijima.

Autori Studije su svesni da su neka od ponuđenih rešenja u velikoj meri zasnovana na tradicijama i zrelosti zakonskog sistema, te na stabilnosti privrednih uslova i održivom razvoju, tako da, kako navode, ona danas nisu pogodna za Srbiju.

U Medijskoj studiji se na kraju jos zaključuje da će sloboda medija i kvalitet novinarstva morati da se rešavaju “u dugoročnoj perspektivi”.

Vlado Mareš

O autorima

MC Newsletter 13. avgust 2010.