Iranski blog aktivizam

U junu 2009. nakon predsedničkih izbora u Iranu, hiljade građana, simpatizera opozicionog lidera Huseina Musavija, organizuju antirežimski protest koji će postati poznat kao Zeleni talas budući da ga je obeležavala amblematična zelena boja. Po nalozima aktuelnog predsednika Ahmadinedžada, građanske demonstracije su ugušene krvavom intervencijom policije, hapšenjima i egzekucijama, a zemlja je bila u medijskoj blokadi. Jedino okno kroz koje je svet mogao da prati dramatična zbivanja otvorili su novi mediji, koji su u ovom slučaju predstavljali pravi primer gerilskog medijskog delovanja. Građani koji su protestovali (veliki većinu činili su studenti i mlada populacija) svakodnevno su informisali svetsku javnost ali i ostatak iranske populacije o brutalnim uličnim događajima aploadovanjem video snimaka načinjenih kamerom mobilnog telefona ili digitalnim fotoaparatima na sajt YouTube, slanjem tekstualnih poruka sa mobilnih telefona poznanicima i prijateljima u inostranstvu, zatim informativnim ili impresionističkim postovima na svojim blogovima, na zidovima svojih FB profila, ili pak preciznim i kratkim tvitovima na informatički furioznoj socijalnoj mreži Twitter. Audiovizuelne informacije o aktuelnim protestima u Teheranu širile su se gotovo u realnom vremenu dok su državna televizija, radio i štampa ignorisali opravdanost građanskih protesta. Građani su istovremeno bili i reporteri i sociopolitički analitičari i učesnici, te je Zeleni talas postao ne samo fenomen gerilskog izveštavanja putem novih medija već i fenomen kojim je pozicija novinara i izveštavanja uopšte dobila jednu sasvim drugačiju dimenziju nezapamćenu u savremenoj istoriji, uspostavljajući novi, efikasni modus medijskog delovanja u kriznim područjima.

Inače, procenjuje se da je farski jezik, na kojem je pisana većina iranskih blogova, drugi po rasprostranjenosti u čitavoj blogosferi. „Iran je nacija blogera, hiljade mladih beleže svoja osećanja na svojim blogovima“, kaže reditelj dokumentarno-animiranog filma Zeleni talas, Ali Samadi Ahadi, sada građanin Nemačke. Film (koji je beogradska publika imala prilike da vidi na ovogodišnjem festivalu dokumentarnog filma BELDOCS) upravo je inspirisan blogovima o demostracijama kao i upečatljivim dokumentarnim video zapisima sa ulica Teherana koji se mogu videti na sajtu Youtube a čiji je materijal postao i integralni deo filma. Posebno potresan je video snimak koji je u jeku demostracija obišao svet, a to je trenutak pogibije mlade studentkinje Nede Aga-Soltan - šokantan dvominutni prizor u kojem u devojku puca policajac i koja nasmrt iskrvari na pločniku. Film Zeleni talas pokušava da objedini taj bolno kreativni trenutak građana Irana koji nisu ostali nemi već su združeno delovali kao ad hoc medijska sila i jedan je od retkih primera u umetnosti dokumentarnog filma koji na najbolji način eksploatiše sirovi materijal sms informacija, video snimaka, tonskih zapisa, mini-video dnevnika i blogova da bi zaokružio priču o medijskoj represiji.

No, uvod u angažman blogera tokom Zelenog talasa datira još od ranije, a dokaz da su Iranci zaista nacija blogera jeste i podatak da su 2003. blogeri ove zemlje svojim napisima protestovali protiv državne cenzure koja je korisnicima Google pretraživača onemogućila pristup na određene sajtove, i to na sajtu posvećenom digitalnom samitu UN u Ženevi. Ali, iranski blog aktivizam uzeo je svoj danak – bloger Omid Reza Misajafi osuđen na 20 godina preminuo je u zatvoru. Iranske vlasti svakako razumeju impakt blog aktivizma te on ostaje i dalje aktuelna pretnja režimu.

Linkovi:
www.thegreenwave-film.com
www.readwriteweb.com/archives/iranian_blogger_reported_dead_in_prison.php
mashable.com/2009/06/20/iran-youtube

Vesna Perić

O autorima tekstova

MC Newsletter
15. jul 2011.