Kako se ljudi u Srbiji informišu?

Kako se zaista ljudi u Srbiji informišu? Kako saznaju ono što ih zanima i kako, na osnovu toga, formiraju svoje mišljenje, odnosno svoj „pogled na svet“? Da li tako što čitaju novine? Ili gledajući televiziju? Možda su uticajnije društvene mreže. Ili kafići i glasine koji se u njima generišu?

A koliko se veruje onome što se sazna? Možda se više saznaje nego što se veruje. Mislim da je upravo to slučaj.

Ali, ako se medijima slabo veruje, ako postoji uverenje da ih kontroliše politička i finansijska elita, kako se onda stvaraju duboka, čini se nepromenljiva, politička uverenja. Najverovatnije je reč o uzajamnoj privlačnosti i selektivnosti koja se javlja između određenih informacija, i medija koji ih plasiraju, i ljudi koji ih troše.

Veoma česta konstatacija medijskih mogula i njihovih zvezda, da ljudi vole, i traže, ono što se štampa ili emituje, stara je i jeftina populistička zamka koja se koristi tamo gde ne postoji nikakva pravila i standardi u javnom i političkom životu. Teško je ovu situaciju objasniti jednim uzrokom, makar on bio i političke prirode. Čini se da se mnogo toga skupilo – od zakonske regulative i definicije šta su to mediji, do problema netransparentnog vlasništva, odsustva ozbiljne nacionalne politike kad su u pitanju mediji, fizičke, socijalne i egzistencijalne ugroženosti najvećeg broja novinara, arogantnog odnosa lokalnih vlasti prema medijima, zakonske regulative koja ugrožava slobodu izražavanja, nasleđenih predrasuda prema novinarskoj profesiji...

Biti novinar definitivno više nije nešto prestižno i privlačno. Danas je sve manje mladih ljudi zaiteresovano za studije novinarstva. Ako i studiraju novinarstvo veliki broj njih mašta o poslovima PR-a a ne karijeri u redakcijama. Opšte stanje apatije zavladalo je u najvećem broju medija. Osećanje da se ništa ne može promeniti, a da se istovremeno učestvuje u stvaranju jednog prostačkog i neprofesionalnog sistema informisanja, deluje pogubno. Sve je veći broj profesionalnih novinara koji napuštaju profesiju.

U isto vreme Srbija je zemlja sa najvećim porastom broja ljudi, u regionu, koji se uključuju u razne vrste društenih mreža (Facebook je naravano najpopularniji). Računa se da je danas preko dva i po miliona ljudi u Srbiji ulogovano u neku od društvenih mreža! Primetan je, takođe, najveći porast broja kompjutera. Ovi podaci svakako ulivaju određeni optimizam i nadu da je potreba za informacijama i komunikacijama i dalje veoma prisutna i da nije ugrožena opštom ekonomskom krizom, posebno onom u medijima. Stvari, međutim, ne izgledaju tako ružičasto kada pogledamo sadržaj informacija i prirodu komunikacija na društvenim mrežama kao i forume i komentare na najvećim medijskim sajtovima i portalima. Situacija iz medija preslikana je u najgorem obliku upravo na društvene mreže. To znači da tzv. „treš“ informacije i trivijalni sadržaji predstavljaju suštinu sadržaja društvenih mreža. Osim uobičajene, korisne, upotrebe društvenih mreža u cilju traženja i pronalaženja „izgubljenih“ prijatelja i poznanika, ova komunikacija veoma podseća na komunikaciju iz savremenih rialitija (Veliki brat, Farma, Dvor...). Potreba da se izađe iz anonimnosti, a da se ipak ostane anoniman, poput javljanja telefonom u kontakt emisijama radija i televizije, predstavlja veliki izazov za mnoge, posebno za mlađe ljude. Bez ozbiljnog i profesionalnog moderiranja društvenih mreža, bez uvođenja određenih pravila – koja bi morala da štite dostojanstvo i privatnost ljudi, kao i da bude brana izlivima raznoraznih izliva govora mržnje, društvene mreže sve više postaju novi generator političkog ekstremizma, trivijalnosti i uprostačenja srpskog društva.

Ovakvom trendu, na žalost, svesno ili nesvesno, veoma doprinose aktuelne vlasti (koliko one prethodne toliko i ove sadašnje). Razlog je vrlo jednostavan: nerazumevanje suštine novih tehnologija, odnosno Interneta. U nastojanju da se proširi mreža korisnika Interneta poklanjaju se novi kompjuteri školama, svakog dana se povećava broj korisnika ADSL-a, raste i broj korisnika bežičnog Interneta, poveća se brzina... Jedino o čemu se uopšte ne vodi računa to je sadržaj. Umesto da se bar mali deo ulaganja u digitalizaciju i Internet uloži u njegov smisleni, pametni i pristojni sadržaj, na ovom planu ni država, pa ni telekomunikacioni operateri i internet provajderi ne čine apsolutno ništa. Šta pod ovim podrazumevamo? Reč je prvenstveno o sadržajima koji su edukativnog, leksikografskog i informativnog karaktera, o on-line arhivama, rečnicima i enciklopedijama koji već postoje na Internetu ali koji se moraju promovisati i podržati, negde i moderirati, kao svojevrsne servisne informacije. Primer onoga što radi BBC u Velikoj Britaniji primer je za ugled jer je tamo sadržaj koji nudi Internet deo javnog servisa koji ima svoju masovni i svoju potpuno privatnu, individualnu upotrebu. Finska, kao prva zemlja na svetu koja je pravo na dostupnost i korišćenje Interneta uključila u osnovna ljudska prava, vezana za pravno na pravovremeno i poptuno informisanje svojih građana, očigledan je primer promišljene i pametne državne politike u ovom domenu.

Na medijskom planu u Srbiji nema brzih i lakih rešenja. Dobrim delom ona, na žalost, zavise i od politčke situacije i političkih izazova. Svaki novi izbori znače nove pritiske i manipulacije sa medijima. Velike strane medijske kompanije koje su došle u Srbiju i već raspolažu velikim medijskim kolačom nisu, na žalost, u Srbiju donele nove savremene standarde i profeionalne norme koje bi novinarstvo ponovo učinile dostojanstvenom i priznatom profesijom. Čini se da su se upravo te kompanije izvanredno snašle u političkom zverinjaku koji vlada u Srbiji. Kada bi se te kompanije pridržavale normi i standarda koje vladaju u zemljama odakle su došle verujemo da bi situacija bila mnogo bolja. Srbije je, međutim, i dalje zemlja u kojoj se zakoni i pravila tako jednostavno mogu menjati i prilagođavati trenutnim prilikama da ne postoji nijedna garancija da će se neka zacrtana strategija i dogovor poštovati. Takva je situacija i sa izradom medijske strategije. Uostalom, dok se ona napiše veliko je pitanje koliko će još medija postojati.

Velimir Ćurgus Kazimir

O autorima tekstova

MC Newsletter
6. maj 2011.