Medijska scena u zemljama Višegradske grupe i šta Srbija može da nauči iz njihovog iskustva

Da li je moguće jednom za svagda očistiti medije od političkog uticaja u društvima mladih, samim tim krhkih demokratija? Mogu li zemlje koje svoje demokratske sisteme grade tek poslednjih deceniju ili dve uhvatiti korak sa zemljama zapadnog dela Evrope koje imaju znatno dužu, vekovima građenu, razvijanu i osvajanu demokratsku tradiciju?

Od pada Berlinskog zida prošle su dve decenije. Ovaj, jedan od najznačajnijih događaja u modernoj evropskoj istoriji, kako u političkom tako i u geopolitičkom, ali i u civilizacijskom smislu, bio je prekretnica za čitavu Evropu. Za nekadašnji istočni blok to je bio početak novog, boljeg doba, kraj komunističke, sovjetske dominacije, uključivanje u savremene ekonomske, političke i kulturne tokove koji, ispostaviće se, nisu baš tako idealni kako su izgledali posmatrani sa one strane zida. Za Zapadnu Evropu pad Zida značio je otvaranje novog tržišta, novih vidika, uspostavljanje novih partnerstava i približavanje dva do tada suprotna sveta, dva pola istog kontinenta u jedan, iako prožet razlikama, celovit sistem.
Dok je rušenje Berlinskog zida za veći deo Evrope predstavljao pad barijera, približavanje i slobodu, njegove ruševine kao da su padale pravo na Balkansko poluostrvo, na bivšu Jugoslaviju koja je do tada, iako i sama komunistička država, odolevala autokratiji i diktaturi u njihovim najgorim i najrepresivnijim pojavnim oblicima. Rat, raspad zemlje, ekonomski sunovrat, kriza morala, procvat kriminala, ovde su se poklopili s prvim zracima slobode i demokratije u zemljama istočne i centralne Evrope. Opšte rasulo, naravno, nije zaobišlo ni medije. U deceniji koja je usledila u Srbiji su mnogi novinari iskusili otvorenu cenzuru, stradali zbog slobodno izgovorene i napisane reči, gubili posao, dovedeni su do ruba egzistencije, mediji su zatvarani i gušeni. A onda je došao istorijski Peti oktobar, pa je zajedno sa demokratizacijom i modernizacijom čitave zemlje na red došla i modernizacija medijske scene. Međutim, opšte je poznata stvar da novo doba sa sobom nosi nove izazove. Za medije u Srbiji ti novi izazovi znače suočavanje s novim preprekama, novim izvorima pritisaka, sukobljavanje s novonastalim, „tranzicionim“ centrima moći. Bitka za očuvanje slobode javne reči je svakodnevna. S obzirom na to da su zemlje bivšeg istočnog bloka imale čitavih deset godina više za osvajanje slobode govora, logično je da bi možda neka od njihovih iskustava mogla da budu korisna za Srbiju. Nezavisno udruženje novinara Srbije i beogradski Medija centar pokrenuli su istraživanje, pod pokroviteljstvom Višegradskog fonda, o medijskoj sceni u zemljama takozvane Višegradske grupe. S kojim se danas izazovima suočavaju mediji u Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj i Poljskoj, s kojih strana dolaze pritisci na medije, kakvi su sve oblici novinarskog otpora, kakvo je stanje javnih servisa u ovim zemljama i kako je u poslednjih dvadeset godina tekla geneza medijske legislative, na kojem je stupnju razvoja sloboda medija, a na kojem svest o esnafskom samoorganizovanju i sindikalnoj borbi, koliko novinari učestvuju u kreiranju medijskih zakona i da li je moguće jednom za svagda očistiti medije od političkog uticaja u društvima mladih, samim tim krhkih demokratija? Mogu li zemlje koje svoje demokratske sisteme grade tek poslednjih deceniju ili dve uhvatiti korak sa zemljama zapadnog dela Evrope koje imaju znatno dužu, vekovima građenu, razvijanu i osvajanu demokratsku tradiciju? Na ova pitanja medijski eksperti i novinari iz Srbije i zemalja Višegradske grupe pokušali su da nađu odgovore na dvodnevnoj konferenciji koja je 6. i 7. maja održana u Medija centru. Dublji uvid u medijsku scenu ovih zemalja pružio je dokumentarni film autorke Isidore Sekulić, u produkciji NUNS-a i Medija centra, koji je ovih dana u poslednjoj fazi postprodukcije, a nastao je kao posledica višemesečnog istraživanja i analize medija u Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj i Poljskoj.

Autor: NN