Mediji i novinari u zemljama Višegradske četvorke

Ćud politike, koja proklamuje slobodu govora, a neprestano nastoji
da je ograniči i ućutka, nepromenljiva je, pa javnosti i novinarima
ostaje imperativ uporne, svakodnevne borbe - osnovni je utisak
višemesečnog istraživanja koje je ekipa NUNS obavila u Mađarskoj,
Slovačkoj, Češkoj i Poljskoj. Povodom ove studije, o današnjoj slici medija i novinara u zemljama tranzicije razgovaraju dvoje veterana srpskog novinarstva – Isidora Sekulić i Mihajlo Kovač.

KOVAČ: Istraživanje o medijima i novinarstvu koje je obavila ekipa NUNS u zemljama Višegradske četvorke (Mađarska, Slovačka, Češka, Poljska) vrlo je inspirativno za neka poređenja sa zemljama Jugoistočne Evrope koje još nisu osetile sve prednosti i blagodeti članstva u EU. Pokazalo se da i u tim zemljama „oslobođeni“ mediji trpe pritisak političkih elita koje nastoje da na manje ili više suptilan način, selektivnim normiranjem, kadrovski i finansijski, ograniče pravo na slobodu izražavanja u javnom interesu. Da li te je to iznenadilo?

SEKULIĆ: Istraživanje je odista dalo neke zanimljive rezultate i iznenađujuće činjenice. Reč je o periodu od 20 godina, za koji bi se moglo pretpostaviti da je dovoljan za neku vrstu tranzicije. Međutim, očigledno je da tom procesu treba više vremena. U svim postkomunističkim zemljama politika i dalje ima prvorazredni uticaj na medije. Iako su se i tamo u ove dve decenije smenjivali različiti režimi, nisu se lišavali navika svojih prethodnika da uzurpiraju medije, politički na njih utiču ili da ih ograničavaju. U kojoj meri se to desilo različito je od zemlje do zemlje. Poljaci su tome najviše odoleli. Česi su takođe ozbiljno postavili stvari.
Mene je dojmila analiza jednog mladog Mađara koji je prevazišao granice svoje zemlje pa je sad predavač na Oksfordu, Bajomija Lazar-Petera koji na sociološko-antropološki način razmatra sudbinu medija. Dakle, nije poenta samo u pragmatičnim stvarima i u aktuelnoj politici. Na nivou celog društva postoji nekoliko faktora. Prvi je taj da su te zemlje vrlo dugo živele pod nametnutim komunizmom, da je cenzura imala veliki, gotovo odlučujući uticaj i da postoji jedna psihosocijalna baza koja sprečava da se prevaziđu neke barijere u dosezanju potpune slobode. Znači, to je ugrađeno u samom društvenom biću tih zemalja. Da ne spominjem mentalitet i dugu tradiciju ćutanja i nezameranja. To je stanje, gledano iz antropološkog ugla.
Kad je reč o praksi, naravno da su se partije na vlasti u ovim zemljama grčevito borile za to da kontrolišu medije. Imamo niz primera koje su nam navodili sagovornici u filmu, koji su sve to dobro objasnili. Poenta je u tome da se novinari moraju boriti. U nekoliko slučajeva, novinari su uspeli da dobiju tu bitku, recimo kad je reč o Martinu Klajnu u Slovačkoj, kad je reč o novim zakonima. Oni su ipak nekako uspevali i preko svojih prijatelja u partijama ili u parlamentu da se izbore za bolje zakone. Ali, prema priznanju naših sagovornika, sve to je zaista vrlo teško. Napredak koji se na tom planu desio uočava se tek od 2000. godine naovamo. Moj utisak je da su oni deset godina izgubili u nesnalaženju. Novinarska profesija, medijski profesionalci nisu bili spremni da se prilagode i da se bolje snađu u novim uslovima tranzicije.

KOVAČ: Kakvi god da su, nama ostaje samo da im zavidimo. Njih i nas ovde na Balkanu ipak deli jedna crvena, krvava linija. Za razliku od Srednje Evrope, gde se i najgore stvari završavaju političkim, finansijskim pretnjama ili na sudovima, ovde se (od Turske do Hrvatske) prebijaju i ubijaju novinari koji su se usudili da dirnu u dijabolično trojstvo politike, biznisa i kriminala. Lukavi politički um uspostavio je ovde formulu: dobri zakoni - loša praksa. Pisati ovde o stvarnom životu, o stvarnim uzrocima jednog civilizacijskog nazadovanja, može se samo uz zalog sopstvenog života ili pristankom na policijsku pratnju, poput Brankice Stanković sa B92. U Srbiji i njoj sličnim zemljama, gde sve zavisi od viška ili manjka političke volje, zakoni su poput napuštene dece, prepuštene ulici.
Možda baš zbog toga sve mlade demokratije, lišene građanske tradicije i snažnih institucija, pate od manije preteranog normiranja svega i svačega, pa i u medijskoj sferi. Zakoni jesu važni, ali oni su obična pravna kulisa ako nema etike, želje za istinom, znanja i profesionalne odgovornosti. Došli smo u situaciju da umesto o kvalitetu i konkurentnosti sadržaja, svaki urednik i novinar danas mora najpre dobro da izmeri pravne okvire i zamke svog delovanja, kao i moguću reakciju neke političke stranke ili svog finansijera, pre nego što napiše prvo slovo teksta. Budući da je pravosuđe i dalje politički instrumentalizovano, nema „lepšeg“ okvira za autocenzuru. Da li to rade u strahu ili zato što su na nečijem platnu spisku, sasvim je svejedno.
Evo, u Mađarskoj je ove jeseni na delu dramatična borba novinara i liberalnih intelektualaca protiv donošenja novog zakona o informisanju koji predviđa zabranu objavljivanja sadržaja štetnih po nacionalne interese i bezbednost zemlje. Osnivanje državnog nadzornog organa, čija predsednica ima mandat od 9 godina (!) neodoljivo podseća na cenzuru nekadašnjih ideoloških komisija iz vremena komunizma. Predviđene su i drakonske kazne do 90 hiljada evra. Mediji u Srbiji još se dobro sećaju sličnog radikalskog, Vučićevog zakona, koji je srećom sklonjen u arhivu srpskog mraka. Ako znamo da je Mađarska na ivici finansijskog kolapsa, a nije jedina, nije li onda ovakav pokušaj ućutkivanja medija nagoveštaj slične „deevropeizacije“ i u drugim zemljama?
SEKULIĆ: Teško je reći da je to baš deevropeizacija, ali da se posebno Mađarska nalazi u jednom delikatnom položaju – tačno je. Ipak, naši mađarski sagovornici kažu da će taj zakon vrlo verovatno morati da padne. Zaista su svi bili veoma ogorčeni na taj mandat od devet godina i na svoju koleginicu Anu Mariju Salaj koja je izabrana na to mesto. Ali, kako reče jedan tamošnji ekspert, svima nama predstoji velika borba i moramo da se borimo, ali moramo da verujemo da je sloboda medija ipak nekako zagarantovana. Kada je reč o političkom otporu vlastima, mislim da će novinari i ljudi u medijima biti uspešniji. Tu i tamo će biti galame i spornih situacija, ali verujem da u većini slučajeva novinari mogu da odole političkim pritiscima.
Međutim, postoji jedna druga opasnost koja se zove – privatni mediji i biznis. To je nova aždaja. Novinari će imati manje problema s političarima nego sa vlasnicima medija u kojima rade. Živeće na ivici egzistencije, dobijaće otkaze ako budu pod prevelikom kontrolom biznismena koji uvek nešto zahtevaju, jer uvek imaju neki cilj i neki interes. Polako će se iz sfere politike i medija stvari prebacivati na biznis i medije, i tu za medije ne vidim ništa dobro. Mislim da tome gotovo da nema leka, prosto zbog toga što će ionako slabo plaćenoj i ugroženoj profesiji biti ugrožena egzistencija.
I još nešto: ova tehnologija koja se danas forsira, reklame, spotovske ideje o tome šta zanima naciju, sve to potpuno je urušilo dostojanstvo novinarske profesije. Danas se, posebno u elektronskim medijima (izuzimam ozbiljne političke časopise) u čitavoj srednjoj Evropi, ali i u Srbiji, novinari pretvaraju u ljude koji izgovaraju: „dobar dan“, „da“, „ne“ i „šta mislite o tome“, „kakav je vaš stav“ i tako dalje. To nisu novinarska pitanja. Dubinskog, analitičkog novinarstva u elektronskim medijima apsolutno više nema. Tu postoji isključiva želja za brzim „šamaranjima“, instant informacijama i to zaista više ničemu ne služi. Emisije koje se prave na takav način navodno su interesantne, a zapravo su jedna prazna priča ni o čemu. Jer, da bi nešto bilo objašnjeno u ovom društvu, i u ekonomiji i u politici, pa i u medijskoj sferi, to mora da se osmisli, mora se dubinski istražiti, potrebno je da kroz dijalog ozbiljni, inteligentni i obrazovani ljudi govore o tome. To se ne može meriti u sekundama.

KOVAČ: Potpuno se slažem. Sa setom pomišljam na vreme kada su i novinari ovde bili ljudi od velikog javnog ugleda. Spoljnopolitički komentatori, specijalisti za ekonomiju, socijalu, energetiku, trgovinu i bankarstvo, poljoprivredu, zdravstvo, kulturu, urednici i voditelji Dnevnika... Ljudi koji su poznavali stvari i bolje od nekih prolaznih ministara. Danas ih u celoj Srbiji mogu nabrojati na prste jedne ruke. Upravo zato takve treba negovati, ceniti i visoko podići na lestvici društvenog ugleda. Ispod te crte ostaje tužna većina koja prepisuje vesti umesto da ih sama stvara, a u stvaralačkoj iznudici zove razne samozvane analitičare umesto da sama analizira svet i pojave oko sebe. Umesto da tumači i objašnjava, novinarstvo je postalo puko nabrajanje i navođenje. Nema dovoljno znanja, pismenosti, istraživanja, najzad i hrabrosti da se bez straha, anestezije i kalkulacije dopre do pune istine kao vrhunskog naloga profesije.
No, ako o tome ovako sudim, nisam spreman i da osudim one koji danas zarađuju novinarski hleb. Neke vrednosti nestaju, druge se uspostavljaju. Novi moral, nove tehnologije, primat novca, prejake su se sile ustremile na novinarstvo da bi ono ostalo verno starim, možda prevaziđenim kodeksima.
Ekonomska kriza i prateća letargija javnog mnjenja idealni su uslovi za disciplinovanje medija i uprosečavanje novinara. Kod svih, a naročito u Srbiji, korupcija i siromaštvo poprimaju epidemijske razmere. Pored toga, i tehnološka (kontra)revolucija u vidu Interneta čini svoje. Slutim da se blogovi više čitaju nego štampa. Padaju tiraži novina, mnoge su ugašene, a slično je i sa mnogim radio i TV stanicama. Novinari ostaju bez posla ili su mesecima lišavani plata. Srećniji među njima sele se u velike kompanije, ministarstva, PR agencije, inostrana dopisništva, međunarodne organizacije... Preživljavaju mediji koji su na državnom budžetu ili u vlasništvu najčešće sumnjivog privatnog kapitala. Drugim rečima, jesu između čekića i nakovnja, politike i biznisa, što je klasična koruptivna situacija u kojoj se bira jedino između opstanka i nestanka. Teško mi je i da zamislim budućnost medija i novinara pri ovakvim trendovima? Hoće li dobre, nezavisno misleće novine, radio ili TV stanica i isti takav novinar postati tek retka, unikatna pojava u socijalnom životu ili će se sve svesti na nervozni, užurbani pogled na displej mobilnog telefona sa najnovijim vestima?

SEKULIĆ: Ova površnost elektronskih medija o kojoj sam malopre pričala u visokoj je korelaciji sa Internetom. Ne mogu da kažem šta je tu uticalo jedno na drugo, čak sam sklona da verujem da su elektronski mediji uticali da Internet bude takav kakav jeste - brz, površan, da nudi nepregledno obilje informacija od kojih nijedna nije temeljno istražena, ali ih ima mnogo. Ali to ide nezadrživom brzinom i krajnji rezultat je slab i očajan. Međutim, ja sam sigurna da ni u Srbiji ni u ovim zemljama nema toliko korisnika Interneta koliko ima televizijskih gledalaca. Zato se stvarno mora povesti računa o skandaloznim emisijama, šou programima, rijalitijima, itd. Ali bojim se da je to nezadrživo.
U suštini je tačna teza da se u medijima danas stvari odvijaju između opstanka i nestanka, ali naglasila bih tu i indolenciju nas novinara. Dovoljno sam stara da bih mogla da pričam i o devedesetim godinama. Moram da napravim paralelu. Od 1989. godine je krenuo taj talas nezadovoljstva, kada smo namirisali politiku Slobodana Miloševića i čuli prve ratne trube. Već tada smo naslutili da se nešto loše sprema, mada nismo ni pomišljali da će biti onoliko strašno koliko je na kraju bilo. Nas ništa nije sprečavalo da se u stotinama sakupljamo na raznim mestima. To je trajalo od 1989. sve do 2000, dakle, jedanaest godina. Bili smo izloženi velikim rizicima, velikim napadima, izgubili smo radna mesta, izbacivani smo iz svojih medija, ceo sastav Nezavisnog sindikata RTS-a sa 900 ljudi morao je da ode iz te kuće, mediji su gašeni... Drugim rečima, postojala je strahovita kompaktnost među kolegama i nikada nam nije bilo teško da jedni zbog drugih pružamo otpor na razne načine.
Poredeći to sa sadašnjom situacijom, razlika je kao nebo i zemlja. Vlada neverovatna indolencija, opšti „baš me briga“ stav, novinari samo žele da se zaposle i da ćute, da gledaju svoja posla, pri tome u medijima danas rade vrlo neobrazovani i neškolovani ljudi. Ne zanima ih branša, ne zanima ih zajednička akcija. Sada bi bilo kakav zahtev za solidarnošću među kolegama bio potpuno uzaludan. Zbog toga sam kivna na sopstvenu profesiju, ali i na mlađe generacije.
KOVAČ: Očigledno je da su, osim upornosti i herojstva urednika i novinara, za uspeh, ugled i opstanak novinarstva neophodni i drugi uslovi: uređena država, zdrava ekonomija, pravedni i pametni zakoni, manje potkupljiva i manje kriminogena politička elita, najzad i bolji standard i opšti kulturni nivo građana, odnosno potrošača medija. U tom smislu, na izvestan način me fascinira primer poljskog nezavisnog dnevnika „Gazeta viborče“ i njenog glavnog urednika Adama Mihnjika. On kaže: „Ja sam slobodan čovek“. Razumeo sam je ne kao razmetanje uglednog intelektualca, nego kao eminentnu pohvalu društvu u kojem on živi i u kojem izdaje svoje nezavisne novine. Da li je i u Srbiji moguć jedan takav Mihnjik?

SEKULIĆ: Prvo bih se malo zadržala na Mihnjiku i na Poljacima. Uistinu mislim da je Poljska po pitanju slobode medija odmakla najdalje od svih ovih zemalja i naravno da je „prvo pero“ i jedan od najzaslužnijih za to svakako Adam Mihnjik, ali on to radi trideset godina. Osam godina je proveo po zatvorima, tučen je, maltretiran, ali je očigledno opstao. On je jedinstven primer u čitavoj Evropi čoveka koji je čitav život posvetio borbi za slobodu govora. On lepo kaže da ima problem jer su u Poljskoj na vlasti danas njegovi prijatelji. Dok su vladali neprijatelji bilo mu je lakše da se bori, ali on se i sada bori – protiv prijatelja. On brani princip, brani slobodu govora.
Kada je reč o Srbiji, nisam sigurna da postoji neko poput njega. To su prilično neuporedivi slučajevi. Mi smo imali nekoliko bisernih časopisa, u smislu slobode i nezavisnosti i nekoliko novinarskih perjanica koje su bile nosioci te borbe. Ali, kao da se danas suočavamo sa ogromnim posustajanjem. Prvo, ovi koje spominjem već su možda malo i ostarili, umorili se. Mi smo se, dakle, umorili. Nema srednje generacije, a mlada ne može sve da preuzme na sebe. Srednja generacija, ljudi između četrdeset i pedeset godina, sada bi trebalo da povedu, ali ja ne vidim nikoga ko bi to mogao. A zašto ih nema? Zato što smo mi imali strašnu energiju dok su oni bili mladi i vukli smo ih za sobom. Sad kad smo mi ostarili, oni opet traže da ih neko vuče. Sada je sve na ovoj najmlađoj generaciji, na ljudima ispod trideset godina. Oni sad moraju da vuku.

KOVAČ: Uvid u medijsku situaciju zemalja Višegradske četvorke pokazuje veoma važnu ulogu sindikata u prelomnim trenucima kada se političkim i normativnim intervencijama želi ograničiti ili suziti profesionalna i društvena uloga medija. U Srbiji i većini zemalja Jugoistočne Evrope sindikati su neprimetni, ćutljivi i deluju gotovo nezainteresovano, ostavljajući medije i njihove poslenike da se sami, u okviru svojih udruženja i uz povremenu podršku NVO i uglednih pojedinaca, bore za očuvanje statusa, društvenog i materijalnog položaja. Nije li vreme da mediji pokažu više međusobne solidarnosti i snagom svoje reči i uticaja prodrmaju birokratizovane sindikate?

SEKULIĆ: Naravno, ne samo da je vreme, nego je poslednji čas, minut do 12. Mislim da je tokom ovog istraživanja moj najimpresivniji utisak bio kakvu su ulogu imali sindikati u ovim zemljama u postkomunističkoj eri. U Slovačkoj smo videli vrlo veliki angažman sindikata novinara. U Poljskoj takođe. Reč je o tome da su oni mnogo pre nas shvatili da je sindikalno udruživanje uslov za bilo kakav napredak u smislu slobode medija, ali i novinarske egzistencije. Mi smo devedesetih osnovali nezavisni sindikat novinara koji je potpuno utihnuo i bio bačen na margine. Mislim da se to dogodilo zbog toga što ga je vodio pogrešan čovek, ali i zato što je potpuno izostala solidarnost kolega. Ovde novinarski sindikati ne funkcionišu i potpuni su promašaj. Ili je srpska nacija neuka i ne poznaje fenomen sindikata koji su u ovim zemljama dobro razumeli, iako su one bile pod strožim komunizmom nego mi. Imali smo samoupravljanje i verovatno smo se uljuljkivali. Da ne pričam o ljudima koji kao sindikalni lideri dolaze na urednička mesta. Ne verujem u sindikate u Srbiji.

KOVAČ: Možda je najbolje da zaključimo da u nešto, ipak, verujemo. To je potreba ljudi, javnosti da bude obaveštena, a dok bude te potrebe biće i medija i novinara. Kako će to izgledati kada nas više ne bude?

SEKULIĆ: Zaista ne znam...

KOVAČ: Ne znam ni ja, zaista...

Autor: NN