Zašto novinari retko štrajkuju

Ostvarila se berzanska ocena velikog mešetara, bivšeg gazde „Kurira“ – novinari u Srbiji danas su definitivno najjeftinija radna snaga. Preživljavaju kao puka sirotinja. Koliko tačno zarađuju medijski radnici pitanje je za milion dinara ali je javna tajna da su odavno slabije plaćeni od uporednih zanimanja u prosveti, zdravstvu, javnoj upravi…

Prosečna isplaćena zarada u aprilu ove godine, prema zvaničnoj statistici, iznosila o 39.298 dinara. U Beogradu je taj prosek veći za petinu, na jugu Srbije niži za 13 odsto. U prestoničkim medijima, kao i u Vojvodini, podvig je dostići tih prosečnih 400 evra, na jugu je to odavno san snova. Generalno, retki su medijski radnici kojima poslodavci iole redovno isplaćuju bilo šta, a sve je više onih koji sve redovnije ne dobijaju ništa.

U zemlji u kojoj su apsurdi neizbežni detalji svakodnevnice novinarstvo je posebice tragikomična profesija. S jedne strane, govori se o evropskim standardima, osvajanju slobode, unapređenju zakonskih paragrafa i etičkih pravila. Nedavno smo dobili i Savet za štampu, samoregulatorno telo koje će brinuti o etičnosti profesije, predupređivati tužbe oštećenih i paprene presude novinama i novinarima. Nasuprot tome, medijske kompanije smanjuju plate i otpuštaju novinare kao obespravljene žrtve lošeg poslovanja i ekonomske krize. Kolektivni ugovori, kao samoregulativni mehanizmi rada i kapitala, pojave se samo u glavama očajnika koje posle 20-30 godina profesionalnog rada kompanijske „službe za ljudske resurse“ proglašavaju za trošak, često bez jasnih kriterijuma, i, ništa ređe, bez odgovarajućih nadoknada. S treće strane, publika, često sasvim opravdano, zamera novinarima da lažu, ili eufemistički rečeno – šminkaju stvarnost. I to, podrazumeva se, naplaćuju kao najskuplji kozmetički saloni.

Kada su onomad, prošlog aprila, novinari u Grčkoj nezadovoljni državnim finansijskim restrikcijama četiri dana i noći svoju zemlju držali u medijskom mraku, njihove kolege u Srbiji su aplaudirali, ali potajice, jer je vest o tom štrajku objavljena na najsporednijim stupcima i terminima. Još su „stidljivije“ zabeleženi štrajkovi u bližem komšiluku, u zagrebačkom „Večernjem listu“ i „Glasu istre“, organizovani zbog poslodavačkog izigravanja kolektivnih ugovora. Sličnu medijsku ignoranciju preživeli su i štrajkovi zaposlenih u Radio Smederevu i kragujevačkom nedeljniku „Svetlost“.

Ovu „nezainteresovanost“ naših medija za pobune novinara u bližem i daljem okruženju lako je objasniti – reč je strahu od širenja sindikalnog virusa i otuda prećutna međusobna solidarnost medijskih bosova i njihovih urednika/menadžera. Ali šta je sa interesovanjem i solidarnošću novinara i njihovih sapatnika u redakcijama? Strahuju od gubitka posla za koji nisu plaćeni i koji im ionako izmiče.

Elem, zašto novinari u Srbiji podnose svoje nepodnošljive muke? Zašto se ne bune i ne pokažu zube? Zašto ne stanu, ili poput prosvetara, ne skrate svoje radne časove predajući izveštaje bez ijednog odgovora na onih čuvenih pet pitanja – ko, šta, gde, kada i zašto. I zašto zatvore svoje notese, ućute diktafone i oslepe kamere tek kada se uguše u sopstvenoj nemoći i bedi zbog višemesečnog neplaćenog rada? Zašto trpe svoja ponižavanja i ćute kada ponize kolege u istoj ili drugoj, ma i konkurentskoj redakciji?

„J*** ga, ovde se na s skandiralo samo Slobi, Srbiji i srpskoj slozi, sindikat nikoga ne zanima“. Ovako je ne tako davnog 1. maja, u postmiloševićevskom Beogradu, razočarani sindikalac autoru ovog teksta objasnio malobrojnost publike na Trgu Nikole Pašića, okupljene zarad simboličnog obeležavanja Međunarodnog praznika rada. Sindikat se u Srbiji i dalje piše malim slovom, ali se retko izgovara. Najčešće šapatom.

Svetozar Raković

O autorima tekstova

MC Newsletter
3. jun 2011.