Najzad samoregulacija

Posle procesa koji je potrajao više od dve godine, konstituisan je Savet za štampu sa svojom upravom i Komisijom za žalbe. Pri kraju je i konkurs za imenovanje generalnog sekretara Saveta. Ogromnu savetodavnu pomoć pružili su Udruženje novinara Norveške i Savet za štampu Norveške,a vlada ove prijateljske zemlje donirala je značajna finansijska sredstva svojih poreskih obveznika, za početak rada srpskog Saveta za štampu.

U Srbiji već godinama postoji praksa treniranja strogoće prema medijima, pa je utuživanje, mahom pisanih medija, za delo klevete i uvrede, postalo uobičajena praksa sa elementima takmičenja u visini odštetnih zahteva za pretrpljeni duševni bol.

Etičke norme i samopravičnost kojom se novinarstvo bavi, pre svega su namenjene zaštiti pojedinaca od uvredljivog i štetnog publiciteta, pa je zadatak Komisije za žalbe Saveta za štampu upravo da se bavi takvim spornim slučajevima.

Odluke Saveta za štampu o spornim tekstovima, donete u korist žalilaca, neće obavezivati redakcije na isplatu novčane naknade. U slučaju da je redakcija prekršila novinarski kodeks odluka Saveta za štampu biće da redakcija u svom izdanju objavi da je napravila profesionalnu grešku. Žalilac dobija satisfakciju za štetu koja mu je naneta, a konkretan medij, pred svojom čitalačkom publikom, priznaje grešku, što je, bolna činjenica jer ozbiljno narušava profesionalni kredibilitet redakcije.

U demokratskim zemljama tako funkcioniše razrešavanje spora između lica koje smatra da je neki list objavio neistinite podatke o njemu i redakcije tog lista. U Srbiji se takvi sporovi, uobičajeno, rešavaju na sudu i to na dve vrste ročišta: za naknadu nematerijalne štete po Zakonu o javnom informisanju i za krivicu po osnovu objavljene klevete ili uvrede. U prvom slučaju, ako izgubi spor, redakcija plaća presuđenu novčanu naknadu oštećenom licu zbog pretrpljenog duševnog bola, a u drugom slučaju plaća novčanu kaznu državi.

Mada je, na pritisak EU, iz srpskog zakonodavstva izbačena zatvorska kazna za delo klevete i uvrede u štampi, naše pravosuđe je smislilo kako, ipak, da novinare strpa u „bajbokanu“. Naime, ako osuđeni novinar ili urednik ne plati dosuđenu novčanu kaznu, sud će je zameniti kaznom zatvora tako što će svakih započetih hiljadu dinara zameniti jednim danom zatvora. Alternativa za kaznu od sto hiljada dinara je sto dana zatvora. Prema postojećoj sudskoj praksi tako mala kazna od sto hiljada, može biti samo pusta želja za kažnjenog novinara.

U zemljama u EU, praksa pokazuje da se medijski sporovi završavaju u medijaciji pred Savetom za štampu. Retko se dešava da tužitelj koji pred Komisijom za žalbe ne dokaže da se redakcija oglušila o novinarski kodeks, pravdu potraži na sudu. Verovatno i zbog toga što sudovi tih država uvažavaju stavove Saveta za štampu kao meritorne stručne odluke, pa tamo gde nema povrede kodeksa novinarske profesije nema ni krivičnog dela klevete i uvrede.

Nesumnjivo je da će početak rada Saveta za štampu u Srbiji prvi pozdraviti pisani mediji koji su do sada imali „bogatu“ praksu sudskih sporova, koji su, uglavnom, rešavani na njihovu štetu.

Veliki korak napred bio bi i da Savet, kao arbitražno telo, bude prihvaćen od onih koji smatraju da su oštećeni pisanjem nekog od listova. Nesporan napredak u reformi srpskog pravosuđa bio bi da ono prihvati Savet za štampu kao meritoran organ struke. Dobro bi bilo da rad Saveta od samog početka podrži medijska industrija tj. oni najveći i najuticajniji izdavači, koji često poneseni tiražom ili trenutnom pozicijom zaborave na zakone profesije.

Na kraju, svi iz pisanih medija koji imaju bilo kakvu nedoumicu prema Savetu, kao samoregulatornom telu za štampane medije, neka pitaju kolege iz elektronskih medija kakva su njihova iskustva sa RRA i RATEL-om kao „nezavisnim“ regulatornim telima koja je imenovala država i sve će im biti jasno.

Stojan Marković

O autorima tekstova

MC Newsletter
20. maj 2011.