Evropski model i kriza institucija

Nema tih Chatham house pravila o tajnosti koja mogu sakriti da u raspravi o budućoj medijskoj strategiji nema ničeg što treba kriti od javnosti. Pompezno najvljena prva ovdašnja studija u istoriji koja će poslužiti za izradu strategije i dosadašnja javna rasprava pokazale su dve zabrinjavajuće stvari: ministarstvo kulture nema spsobnosti da osmisli strategiju razvoja medija za narednih tri, pet ili deset godina a osiromašeni i posustali mediji teško bi imali snage da bilo koju viziju ostvare.

Studiju su radili strani eksperti, na svaki okrugli sto dolaze sagovornici iz različitih zemalja, ali su razgovori koji se vode uglavnom veoma lokalni. Većinom zato što se mnogi trude da diskredituju bilo kakav evropski pristup. To se najćešće radi slaganjem oko ’odsustva modela koji treba kopirati’ i upornim zalaganjem za domaće specifičnosti. Evropski standardi tako služe da pokažemo da znamo da postoje, ali naše specifičnosti postaju alibi da ih nigde ne primenimo. Ako već nema evropskog modela onda je moguće praviti sistem u kome sve prolazi pa čak i graditi institicije ili prakse koje podrivaju vrednosti na kojima je sistem izgrađen.

A lista domaćih specifičnosti je veoma duga: RTS će sa istim brojem zaposlenih i osam puta manje novca nego javni servisi u zemljama slične veličine praviti podjednako kvalitetan program; na nacionalnoj TV nisu potrebni prozori za reginolno emitovanje jer šta to Svilajnac može da ponudi celoj Srbiji što bi ova hleta da gleda; prevelik broj televizija nije problem jer, evo, već godinama sve one nekako žive a tržište će već regulisati koje će opstati; digitalizacija je suviše ozbiljan posao da bi se sad mislilo o konvergenciji regulatora pa je o tome bolje razgovarati kada se proces završi; rad javnih servisa nije dobro meriti ni gledanošću ni spremnošću publike da plaća pretplatu već je bolje da se o njemu odlučuje bez javnosti i bez ikakvih ekonomskih parametara; RTS naravno nije nezavisan i političari na njega vrše pritisak ali će zato kad se formiraju lokalni javni servisi lokalni političari poštovati njihovu nezavisnost i lokalni mediji će uspeti da im se odupru, tržište oglašavanja u Srbiji je jedno od najsiromašnijih u Evropi ali i dalje može da bude osnova za veliki broj medija; budućnost saveta za štampu zavisi od toga da li je jedan ambasador pre odlaska omogućio njegovo finansiranje ili ne, i tako u nedogled.

Relativizacija evropskog okvira postala je najkraći put do blokiranja bilo kakvih promena. Uz takvu zajedničku odbranu skoro i nije važno oko čega se ne slažu glavni učesnici u debati. Ministarstvo kulture, koje je i naručilac studije i organizator javne rasprave, za sada se ponaša kao srećni dobitnik. Ministar se pojavio na otvaranju javne rasprave i odmah u prvoj pauzi otišao zajedno sa stranim ambasadorima, kao da su i za njega domaći mediji strana zemlja. Nije iskoristio priliku da medijskoj zajednici bar nagovesti kako vidi medijski razvoj u ovim teškim i prelomnim vremenima. Jedan od gostiju iz Velike Britanije pričao mi je o promenama koje su u tamošnjoj politici počele odmah posle nedavnih izbora- novi ministar ima jasan cilj da pomogne razvoj lokalnih medija i za to se zalaže u pripremi novog zakona i promena u radu OFCOM-a. On smatra da je razvojna vizija političko pitanje, može ga otvoriti samo Ministarstvo koje ima politički mandat da kreira medijsku politiku a ne OFCOM koji je, istina, veoma moćan, ali ipak samo regulator. Bojim se da suptilnost ovakvih razlika nije moguće ni objasniti onima koji bi ovde trebalo da se bave medijskom politikom.

S adruge strane, osiromašeni i uplašeni medijski predstavnici uglavnom se trude da zadrže stečena prava, da ostanu na nekom budžetu, da se izbore za formiranje što više fondova iz kojih će se projektno ili kako već deliti sredstva medijima, da se privatizacija koja je već zaustavljena potpuno spreči, da se komercijalni mediji oslobode bilo kakve javne obaveze a da se javnim televizijama smanji komercijalni prihod i pristup oglašavanju, da se javni servis svede na manastirski model TV koja emituje vesti,evropske filmove i ono što ne donosi novac, da se sa dnevnog reda skine razgovor o zaštiti konkurencije ili sprečavanju koncentracije itd.

Iza mnogih nastupa medija vidi se osnovni problem zbog koga će bilo kakva strategija ovde biti teško ostvariva čak i kada se usvoji- duboko nepoverenje u institucije, sumnja u dobre namere vlasti i velika kriza poverenja u državu. Taj ozbiljni problem ne može se rešiti ni jednom medijskom strategijom.

Snježana Milivojević

O autorima tekstova

MC Newsletter
24. septembar 2010.