Medijska strategija - da li je vredelo čekati 11 godina?

Zvuči neverovatno da je bilo potrebno da prođe čak 11 godina kako bi Srbija dobila medijsku strategiju.

Drugim rečima, svi dosadašnji medijski zakoni doneti su bez postojanja ovog krovnog dokumenta i to je za posledicu proživelo koliziju i neusklađenost zakona u medijskoj sferi.

Ne čudi zato pažnja stručne javnosti koja je pratila izradu ovog dokumenta te podrobna analiza sadržaja iste.

Kao svedok mučnog procesa koji je trajao skoro dve godine priznajem da je jedna od ključnih vrednosti ove strategije činjenica da je tokom njene izrade oformljena medijska koalicija koju čine pet medijskih udruženja i asocijacija (ANEM, NUNS, UNS, Lokal press i NDNV) i koja uz Asocijaciju medija predstavlja ozbiljan medijski blok koji do sada nije bio, na taj način, prisutan u ovdašnjoj javnosti

Nažalost, iako je doneta uz obostrane kompromise, medijska strategija u većini predloženih rešenja ne rešava postojeće probleme već samo odlaže njihovo rešenje za neki naredni period.

Naše uporno insistiranje na privatizaciji bazira se na činjenici da ostanak medija u državnom vlasništvu omogućava nedopustiv uticaj vlasti na uređivačku politiku te narušava postojeće tržište.

Svedoci smo da su mediji u državnom vlasništvu i do sada bili dužni da postupaju u skladu sa javnim interesom i uz potpunu uređivačku nezavisnost.
To se nije nikada poštovalo tako da postoji opravdana bojazan da će tako biti i ubuduće.

Nažalost, strategija je otišla korak dalje u negativnom smeru jer se proširio krug medija koji se neće privatizovati (manjinski mediji i regionalni javni servisi).

Plašim se da će prepuštanje medija nacionalnim savetima dovesti do instrumentalizacije takvih medija od strane političkih partija koje su dominantne u tim telima.

Da ne govorim o tome da će ideja o formiranju regionalnih javnih servisa u šest gradova dovesti do političke borbe oko toga koji će gradovi biti izabrani sto će dodatno odložiti privatizaciju.

Strategija ne nudi rešenje kako će se birati budući regionalni javni servisi, ko će to činiti a ni na koji način će oni biti finansirani (naročito sada kada je naplativost pretplate ispod 40%).

Jedino se pominje da će mediji biti finansirani u skladu sa pravilima o dodeli državne pomoći koja još uvek ne postoje.

Ali zato postoje pravila o kontroli državne pomoći koja kažu šta ne sme da se radi - ne sme da se se narušava konkurencija, ne sme da se preplaćuje, sve mora da se bude transparentno i da se kontroliše...

Nakon čitanja ove strategije ostaje nejasno kako će se ubuduće regulisati oblast informisanja u lokalnim sredinama.

Ako se pri formiranju regionalnih javnih servisa krenulo od premise da RTS i RTV ne zadovoljavaju potrebe stanovništva u regionu ko može dati garancije da će, uskoro, nekim političarima pasti na pamet ideja da podrže ideju o formiranju lokalnih javnih servisa na isti onaj način na koji sada podržavaju formiranje regionalnih.

Gde je kraj te igranke i čije apetite mi zapravo treba da zadovoljimo?

Nabrojane dileme izlistala su medijska udruženja i asocijacije koje su prepoznale da je formiranje regionalnih javnih servisa „kukavičije jaje" koje donosi ova medijska strategija.

Zato i ne treba da čudi da smo jedinstveno odbacili rešenja koja se vezuju za ovakav način budućeg regulisanja na polju elektronskih medija (i ne samo njih).

Ostaje nam nada će primena novih pravila o dodeli državne pomoći (koja počinje od Nove godine) doneti razrešenje velikog broj dilema koje imamo u vezi sa finansiranjem medija u državnom vlasništvu.

Princip projektnog finansiranja sadržaja od javnog interesa ostaje princip koji će nas i dalje rukovoditi u borbi za zakonska rešenja koja bi trebala da proisteknu iz ove medijske strategije.

Biće to dugi i mukotrpan proces....baš kao sto je to bio i proces donošenja ove medijske strategije.

Saša Mirković

O autorima tekstova

MC Newsletter
21. oktobar 2011.