U odnosu na početak, kad više meseci poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti nije imao ni dinar iz budžeta, ni metar poslovnog prostora, nijednog saradnika, do danas, promenilo se mnogo. Sada poverenik ima sasvim solidan budžet, ali ne i potreban prostor, pa radi sa dva i po puta manje saradnika od predviđenog broja. U međuvremenu su mu bitno povećane nadležnosti pa u poređenju sa sličnim organima u, na primer, bivšim jugoslovenskim republikama, srpski poverenik ima manje saradnika a neuporedivo više posla od bilo kog od njih.
To je ono što trenutno predstavlja problem u radu poverenika Rodoljuba Šabića, a što bi vlast mogla da mu olakša. Na pitanje sa kojim državnim organima ima najviše problema, Šabić za „Politiku” kaže da je „verovatno ipak najveći onaj s Vladom – njena hronična nespremnost da obezbedi prostor neophodan za rad”. A kada je reč o eventualnim političkim pritiscima na njega i njegove saradnike, Šabić ističe da ništa sa sigurnošću ne bi mogao da označi kao politički pritisak – bar ne direktni.
Evropska komisija je u svom izveštaju apostrofirala da je ostvaren mali napredak u zaštiti podataka o ličnosti. Ko je za to kriv?
– Još nemamo nikakve zakone o zaštiti podataka o ličnosti u nekim izuzetno važnim oblastima (biometrija, video-nadzor, privatnog sektora bezbednosti...) ali donosimo i „nove” zakone najblaže rečeno kontroverzne, kakav je npr. Zakon o elektronskim komunikacijama. I sam Zakon o zaštiti podataka o ličnosti traži usaglašavanje sa standardima EU. Od podzakonskih propisa samo oni koje je trebalo da donese poverenik doneti su u roku. Oni koje je trebalo da donese vlada, doneti su ili sa docnjom ili uopšte nisu doneti – ističe Šabić.
„Potrošena” je, kako dodaje, cela godina da bi vlada usvojila Strategiju zaštite podataka o ličnosti, iako su je poverenik i saradnici pripremili u saradnji sa ekspertima EU. Ali Strategija je još uvek „mrtvo slovo” jer vlada, u roku koji je sama utvrdila, nije usvojila akcioni plan za njenu realizaciju.
– Neka ministarstva, npr. zdravlja, i pored obaveze i upozorenja poverenika nisu donosila podzakonske propise nužne za zaštitu podataka, a druga, npr. za ljudska prava, donosila su propise kojima je ta zaštita direktno ugrožavana, ocenjuje Šabić.

Autor: B. B.