URBANA GERILLA...

Pre neko veče GSP autobus grabi na liniji Konjarnik - Banovo brdo. Jedan putnik prekraćuje dugu vožnju listanjem novina, a čovek do njega viri u naslove sa strane. U jednom trenutku, i to na uzbrdici ka Banjici, osmeliće se i zapitati: „Koje su to novine... moram da ih kupim, jer baš ima puno o 'Farmi'"
Branko Rosić

Putnika iz pedesetice proglasili bi za tipičan glas naroda, čija je većina, kako kažu piplmetri, zaluđena „Farmom". Ta zavisnost i glad za događajima sa najpoznatije televizijske njive nije mogla da se zasiti ni posle više od tri meseca praćenja ovog programa. I u danima neposredno po finalu „Farme" narod nikako da se „skine" sa ovog rijalitija, već poput blata ostaje u Lisoviću, zalepljen za sve vesti koje se i dalje svakodnevno izbacuju, a tiču se naravno aktera šoua i pobednice, kojoj se ovih dana osporava trijumf i podvodi pod nameštaljku.

A taj „farmerski" post festum bio je zaista u skladu sa prethodna tri meseca, jer su prepucavanja i pljuvanja između učesnika šoua nastavljena u istom stilu, tačnije žargonu od kojeg su često „pucale" štale i seoska kuća u Lisoviću. Marijan Rističević, jedini pravi farmer među farmerima, izjavio je odmah pošto je u finalu izgubio od Grand ekskluzivca Katarine Živković da je sve to nameštaljka i da će tužiti Pink, koji je, po njemu, sve zamesio. Iz Mitrovićeve ružičaste fabrike slatkog života Rističeviću je odmah uzvraćeno zabranom prilaza Pinkovim TV odajama kao i tužbom, ali i listingom kao dokazom nedvosmislene regularnosti „Farme".
Rističevića to nimalo nije pokolebalo, pa je odmah upriličio protivudar, tačnije poziv službi za tehnološki kriminal, koja će proveriti ispravnost glasanja. Čitava epizoda liči na krađu lokalnih izbora 1996. od strane Slobodana Miloševića, samo što je umesto Gonzalesove komisije pozvana ona za tehnološke marifetluke. Po mnogima je lakše utvrditi muljanje sa listićima u glasačkim kutijama nego smicalice sa SMS glasovima. Zbog toga se Marijan pozvao na hakerske upade koji su njegovu SMS glasačku mašinu pokrali i harač prebacili na Katarinin farmerski konto.

A bilo kako bilo, samo jedno je tačno, a to je da je srpski rijaliti žanr iz godine u godinu sve više napumpan skandalima. Kad se danas čovek vrati na prvu sezonu „Velikog brata", nedvosmislen je utisak da su učesnici zatvoreni te 2006. godine u metalnom kontejneru u Košutnjaku u poređenju sa ovogodišnjim farmerima izgledali kao diplomci na Kembridžu. Danas se čini kao da je čitava ta prva ekipa „Velikog brata" ispala iz nekada megapopularne španske tinejdžerske serije „Korak napred". I oni koji su se 2006. godine zgražavali nad ulaskom Srbije na rijaliti mapu sveta, sada, poredeći prvu sezonu VB-a i njegovih učesnika sa akterima poslednje drame u Lisoviću vide koliko se stvari mogu strmoglaviti.

Gledaoci koji žive u zabludi da je rijaliti forma manje popularna na Zapadu nego u Srbiji, treba da znaju da nije baš tako. Svi oni koji imaju rođake gastarbajtere u Londonu dobro znaju da većina Engleza na početku radnog vremena ne truća o stotoj verziji baleta „Labudovo jezero", već o „Velikom bratu" ili sapunici „Istenders". I ko se pre dve godine zatekao za Novu godinu u Nemačkoj video je da na programu komercijalne televizije ide „Veliki brat", a ne čitanja pasusa iz „Čarobnog brega" Tomasa Mana. I na listi najprodavanijih knjiga dominiraju one iz žanra samopomoći, a daleko iza toga je Ulebek ili neki drugi cenjeni i nagrađivani pisac. Ali bitna stvar za tu Englesku i Nemačku je pluralizam, ne samo politički već i televizijski, književni, filmski... I zbog toga se neko drugačiji ne oseća kao usamljenik ako više voli da gleda „Sopranose" od engleskih ili nemačkih „Kursadžija".

Ovde u Srbiji poslednjih godina to nije slučaj i oni sa drugačijim ukusom od većine danas su prognani u „enklave". Čak se mnogima čini i da je više izbora bilo na nekadašnja dva kanala u bivšoj Jugoslaviji, od Cuneta i Lepe do Supermena. Oni tranzicioni medijsko-estradni dobitnici rekli bi da narod gleda ono što voli, ali narod gleda i ono što mu se non-stop servira, a danas je to „Farma", koja ne prestaje da živi i pošto je poslednji učesnik, a pre toga magarac, napustio imanje. Uz ovo treba dodati i da jedan te isti tim pevača gledamo svake Nove godine u istoj scenografiji, zbog čega imamo osećaj da stalno posmatramo već desetu reprizu novogodišnjeg programa. Ali koga briga za pluralizam kada je piplmetar registrovao da je gotovo cela Srbija čekala Novu godinu uz Pink. Možda je zbog toga finalista „Farme" Marijan Rističević posle poraza rezignirano izjavio: „Najbolje bi bilo da sada svi glasamo da se država Srbija zove Pink".

Autor: BRANKO ROSIĆ