Medijska strategija - nevidljivi duh profesije

Koliko puta se poslednjih meseci moglo čuti da je izrada medijske strategije okončana i da bi do kraja septembra Skupština Srbije mogla da raspravlja o ovom dokumentu. Javna rasprava okončana je baš negde kada je politička oligarhija nagoveštavala nove izbore. Od tada je sve zastalo. Zašto se toliko odugovlači sa dokumentom za kojeg tvorci, država i medijski radnici, tvrde da će poboljšati stanje u medijima. U čemu je suština neprihvatanja medijskih promena koje treba da se okončaju čak do 2016 godine?

Kao prvo, teško je unutar medijskog prostora postići kompromis sa „višedecenijskim konformizmom“, kojeg baštini na desetine medijskih kuća, javnog karaktera, od nacionalnog do lokalnog nivoa. Oni su, ne slučajno, istureni kao jedno od najvažnijih pitanje medijske strategije! Radi se o stotinama zaposlenih koji bi promenom budžetskog finansiranja izgubili radna mesta, što politička elita itekako želi da izbegne pred predstojeće izbore a ovi prvi to shvataju kao obaveznu zaslugu. Zalaganje za stvaranjem medijskih javnih servisa na nivou lokalne samouprave, ma kakvog oblika i prirode, nema nikakvog smisla u okviru ove medijske strategije i novog medijskog zakona, sve dotle dok se ne promeni Ustav. Toga su svesni i država i medijski radnici.

Druga stvar koja podrazumeva izmene i prilagođavanje je Zakon o javnom informisanju. I ovde su uloge podeljene. Tu se, itekako, valja paziti da od sadašnjeg stanjа ne nastane još gore. Aktuelni zakon između ostalog, da ne nabrajam sve njegove manjkavosti, koje je doduše i novinarska profesija ćutke i pognute glave prihvatila, propisuje zabranu prenošenja informacija u kojoj se na bilo koji način neko, neosnovano označava izvršiocem kakvog kažnjivog (ne samo krivičnog) dela, odnosno neosnovano oglašava krivim ili odgovornim. U prvi mah ništa se nema oduzeti ali «oprez iznad svega», tako bi se moglo definisati polje javnog delovanja novinarsta u Srbiji .

Medijska strategija morala bi se ponajprije pozabaviti i pitanjem vlasništva u medijima. Sve ostalo bi verovatno tada bilo jasnije. Transparentnost vlasništva nad medijima vrlo je „škakljivo“ pitanje. Veze medija sa neproverenim tokovima novca, tajkunskim senkama koje prate svaki uticajniji mediji u Srbiji, dodatno su javnu medijsku scenu podmetnuli uticajima krupnog kapitala i politike. Ove dve karike snažno kohabitiraju dugi niz godina u Srbiji. Ni ovde se niko ne protivi centrifugalnoj sili koja dolazi iz samog zakona.Vlade i ministri se menjaju, zakoni najavljuju raspoloženja medijske profesije, ali nikako da zaokruže stvarne potrebe medijske strategije. I sam ministar za kulturu i informisanje Predrag Marković nedavno je rekao da će nacrt Medijske strategije biti u Skupštini Srbije do početka jeseni ali da potom sledi teži korak, donošenje zakona koji proizlaze iz te strategije. Strategija, i to treba reći otvoreno, sama po sebi, neće rešiti probleme medijske scene u Srbiji. Primenom inače loših pravila
u toku privatizacije država je sebi obezbedila značajan uticaj zadržavanjem vlasništva u glasilima koje smatra važnim. Tajkuni i vlasnici medija istovremeno su ojačali svoje upravljačke pozicije. Nepostojeći medijski okvir u kojem odlično plutaju medijski mangupi zatvoren je sa svih strana. Analiza trenutnog stanja u medijima u Srbiji ponajviše pokazuje da zapravo država još uvek nije sigurna kako i kome da prepusti medijsku kontrolu. Odsustvo političke volje je svakako bitan ako ne i presudan faktor za definisanje i konačnu izradu medijske strategije. Možda smo ipak prebrzi u kaskanju za sopstvenim obećanjima jer ima još vremena do 2016 godine!

Radovan Borović

O autorima tekstova

MC Newsletter
23. septembar 2011.