Strategija i mediji na jugu Srbije

Medijska situacija u Pčinjskom okrugu, odnosno u sedam najjužnijih opština Srbije, gledano kroz prizmu Medijske strategije, daleko je gora od opšte slike stanja u Republici. U tom smislu sve ono za šta se zalaže Strategija, ovde je obrnuto proporcionalno, pa su i problemi u medijima daleko veći.

Prva i osnovna karakteristika lokalne medijske scene liči na stanje u Srbiji gde danas imamo blizu 1000 medija. Posebno je mnogo elektronskih, čemu je osnovni krivac Republička radiodifuzna agencija (RRA), koja je ovde frekvencije delila i kapom i šakom. Tako, u ovom okrugu sa 230.000 stanovnika, koji je sa Topličkim i Jablaničkim najsiromašniji u Srbiji, ima čak 27 glasila od čega su 22 elektronska, plus pet neregistrovanih elektronskoh medija. Krhka ekonomska baza juga, ovaj teret ni slučajno ne može da izdrži. Tako recimo Vranje, kao centar okruga, sa jedva 20 hiljada zaposlenih, ima čak 11 medija (dva štampana, agenciju, pet radio i tri TV stanice), a Bujanovac, sa tek 5.000 zaposlenih, ima sedam (tri štampana, dve radio i dve TV stanice). Dakle, finansijski kolač namenjen medijima, enormno je usitnjen, pa je shodno tome opšti kvalitet medijske proizvodnje tanak do te mere da se graniči sa neukusom.

Druga karakteristika je odnos lokalnih vlasti prema privatizaciji, koja je za Medijsku strategiju polazište u rešavanju nagomilanih problema. Istina, od 27 medija, 16 je privatnih, ali je od početka procesa privatizacije vlasnička struktura promenjena samo u Radio goldu iz Surdulice. Sve druge lokalne samouprave, do sada su samo deklarativno bile za proces privatizacije, dok su u praksi, shodno onoj narodnoj „svaka vaška obaška“, čvrsto stajale na stanovištu da svaka opština ima svoje medije. Tako se u Pčinjskom okrugu, sredstvima poreskih obveznika finansira čak 11 glasila. Nedeljnik Perspektiva iz Bujanovca isključivo zavisi od lokalne samouptrave i Ministarstva kulture, a Nacional je glasilo Nacionalnog saveta Albanaca. U tesnoj „ljubavnoj vezi“ sa lokalnim samoupravama je pet radio stanica (Vranje, Bujanovac, Preševo, Vladičin Han i Bosilegrad) i tri TV (Vranje, Bujanovac, Preševo). Dodajmo tome da je osnivač Iskon radija iz Vranja, Eparhija vranjska, koji se, uslovno rečeno, finansira sredstvima građana. U postojećoj situaciji lokalne samouprave su svoje partijske interese, protivno zalaganju Strategije, poistovetile sa javnim interesom, tako da im ni na kraj pameti ne pada da uskoro privatizuju postojeće elektronske medije. To se odnosi na Regionalni Radio Vranje, Regionalnu TV Vranje, te lokalne radio stanice Bujanovac, Preševo, Vladičin Han i Bosilegrad, kao i televizije Bujanovac i Preševo.

Iz prethodne proizilazi treća, osnovna karakteristika medijske scene na jugu Srbije – nejednak ekonomski položaj na tržištu. Zahvaljujući tome, od oko 120 zaposlenih u medijima, samo ih je 30 u privatnim. Posledica toga je njihov nejednak i neravnopravan ekonomskim položaj. I dok u skoro 90 odsto opština u Srbiji, lokalne vlasti kako-tako, makar i simbolično podržavaju sve svoje medije, ovde su privatna glasila pastorčad lokalnih samouprava. Danas apsolutno sva sredstva koja su budžetski namenjena za finansiranje medija u Vranju, Vladičinom Hanu i Bosilegradu, imaju samo jedan pravac kretanja – žiro račune medija koje kontrolišu te lokalne samouprave. U Bujanovcu i Preševu, slika je nešto drukčija. Posledica takvog odnosa su primanja zaposlenih u medijima. Plate režimskih medijskih radnika kreću se od 250 do 500 evra, a zaposlenih u privatnom medijskom sektoru od 100 do 250 evra. U tom kontekstu, svaka priča o kvalitetu medijskog proizvoda, kako god se on zvao, apsolutno je suvišna. Programi se prave na saopštenjima, konferencijama za novinare, autorizovanim intervjuima...! Urednici vesti, emisija i čitavih programa, u toj situaciji su najčešće predsednici opština, lokalne vrhuške i neretko lokalni politički lideri. Tako oni svoje privatne interese i interese vojnika svojih partija, plaćaju sredstvima građana. Javnog interesa u medijima skoro da i nema.

Tako je i na primeru ovog okruga razumljivo zašto Medijska strategija insistira na činjenici da u tržišnu medijsku utakmicu, sva glasila moraju da startuju sa iste crte i da se postojeći način finansiranja medija mora zameniti projektnim. Tome u prilog posebno ide zakonska obaveza lokalnih zajednica da o svom radu informišu poreske obveznike.

Radoman Irić

O autorima tekstova

MC Newsletter
1. jul 2011.