Pada Avala?

Novinari TV Avala stupili su u štrajk, jer šest meseci nisu primili platu. Tek kada su se kao štrajkači pojavili u reportažama drugih televizijskih kuća (ne i državnog tzv. javnog servisa), dobili smo priliku da vidimo i čujemo te ljude. Na jednoj strani pred očima nam se razgolitio očaj malog televizijskog kolektiva, dok je na onoj drugoj, vlasničkoj i upravljačkoj strani sve obavijeno velom tajne i ćutanja. TV Avala ima tri vlasnika i menadžerku, poznatu TV voditeljku. Jedan vlasnik je stranac, a dvojicu drugih, Milana Beka i Željka Mitrovića poznajemo po zakulisnim radnjama iz arsenala našeg neo-varvarizma, poznatog kao privatizacija na srpski način. Beko i Mitrović znaju da budu vema glasni i uporni kada brane svoje interese. TV Avala izgleda više nije interesantna, igračka im je dosadila i sada hoće da je bace. Ne tiče ih se što sa igračkom bacaju i ljude. Beko i Mitrović ne osećaju ni najmanji stid što desetinama zaposlenih duguju po šestomesečnu platu, što ukupno iznosi manje od računa koju ta dvojica biznismena naprave za jedno veče sa prijateljima. Čak nisu svesni ni tragikomične situacije u kojoj ih grupa, maltene klinaca, juri zbog šestomesečnog duga.

Ko još treba da se stidi zbog štrajka novinara TV Avala? U prvom redu to je vlast koja je dopustila da se nađe u lošem društvu i da čak sluša savete jednog biznismena tipa Milan Beko kako da ojača srpsku privredu. Željko Mitrović svakako ne spada u ćutologe. Setimo se letošnje galame koju je podigao zato što su mu hrvatski carinici oduzeli jahtu. Zapretio je Hrvatskoj medijskom blokadom, a svoju jahtu proglasio srpskom imovinom. Bio je toliko glasan sve dok nije dobio svoju skupocenu igračku, i nije mu ni na kraj pameti bilo da je i dalje naziva „srpskom imovinom“. Njegovo bahato ponašanje prema drugoj zemlji i zloupotreba frekvencija koje su javno dobro ostali su bez reagovanja i Ministarstva za kulturu i informisanje i Radio-difuzne agencije.

Više od deset godina država se povlači pred privatnim vlasnicima ili sa njima pravi kompromise koji koji zemlju guraju u ponor. Na taj način prvo su upropaštene fabrike, uništena proizvodnja i stotine hiljada ljudi gurnuto na ulicu. Kada se upropasti medij, to je kulturološki pad jer se širi medijski mrak, sužava mogućnost izbora i uništava jedna profesija. Novinari koji još imaju sreću da rade u drugim kompanijama pitaju se kada će na njih doći red, rastu strah i autocenzura i tako se stiže do sve nižih lestvica medijskih sloboda. Srbija korača u tom smeru, a slučaj TV Avala samo je jedna tačka na toj silaznoj putanji.

Štrajk u TV Avala i poniđavajući postupak njenih vlasnika prema zaposlenima ponovo otvara pitanje sindikalnog organizovanja i snage novinarskih udruženja. Mada u društvu koje je temeljno razoreno ovo pitanje izgleda kao da je palo s Marsa, vredi o njemu razmisliti. Pobunu sa TV Avale novinari treba da shvate kao poziv posrnulom srpskom novinarstvu pre nego što se sasvim ne obrukamo u kreativnom i istraživačkom ćutanju.

Olivija Rusovac

O autorima tekstova

MC Newsletter
30. decembar 2011.