Demokratija bez novinara

Dvadeset godina traje u Srbiji rasprava o slobodi i nezavisnosti medija, a još se ne nazire kako će se rasplesti ova, za sudbinu demokratije važna tema. Novinarstvo u Srbiji brutalno je napadano za vreme Slobodana Miloševića, kome su u tom poslu strašno pomagali Vojislav Šešelj i Aleksandar Vučić, tadašnji ministar za informisanje. Po zloglasnom Šešeljevom zakonu ugledne redakcije su tužene, plaćale visoke kazne, ali su ipak opstajale. Usred ratnog haosa i manipulacija u kojima je učestvovala većina medija, one su bile vesnici demokratije i model novinarstva za društvo koje će doći. Nisu ustuknule pred ubistvima novinara i napadima na njih. Dolaskom demokratskog režima, stvari su se zamutile, umesto da se razbistre. Ni jedno ubistvo novinara nije rasvetljeno, a tolika su obećanja data sa najviših mesta. Kritičko mišljenje je krajnje nepoželjno. Političari smatraju da je logično i dopustivo da intervenišu kod glavnog urednika, da tužakaju novinare za klevetu (u čemu su im sudovi uvek išli na ruku), da šutiraju i omalovažavaju novinare, a da za to ne snose nikakve posledice. Najsvežiji slučaj političkog nasilja nad novinarima je smena glavnog urednika najvećeg lista na mađarskom jeziku, jer se glavnoj mađarskoj političkoj stranci nije dopalo što novina nije objavljivala svaku njenu konferenciju za medije. Ovih dana je lider SNS-a Tomislav Nikolić obnovio sećanje na Miloševićevo i Šešeljevo vreme izjavom da će, kada dođe na vlast, odmah smeniti direktora RTS-a, Aleksandra Tijanića. Dakle, stare ideje i praksa recikliraju se na ovaj ili onaj način. Sam Tijanić ume dobro da sluša i uvek je tamo gde je vlast, i to ona njemu slična. Zato je iskonski mrzeo Zorana Đinđića i treba se setiti njegovih reči o bivšem premijeru „ako on preživi, Srbija neće“. Udvarao se Slobodanu Miloševiću tako što ga je nazivao „tigrom“, da bi naciji usadio sliku o njegovoj moći, bio je i ministar informisanja u mračnom periodu i tada je izjavio da nema pojma da je sa RTS-a otpušteno više od hiljadu novinara, inženjera i tehničara.

Donatori iz inostranstva povukli su se iz Srbije verujući da su u ovu zemlju stigli demokratija i tržište. Ali njihovo mesto zauzeli su tajkuni i biznismeni u sprezi sa političarima i podzemljem. Oni danas haraju medijima, a njihovi politički i ekonomski interesi su jedini kriterijum u novinarstvu. Sprega politike i poslovnih apetita najbolje se vidi na primeru lista Republika u čiju je redakciju pre godinu dana upala policija, navodno zbog dva oglasa Jugoremedije, a u stvari da zastraši redakciju i male akcionare Jugoremedije čiju je borbu protiv „kontroverznog vlasnika i biznismena“ i vlasnika Republikе podržavala sedam godina.

Ovaj primer jasno pokazuje kako interesi politike i biznisa razaraju ono što ljudi sopstvenim trudom stvore, bilo da je reč o medijima ili o industriji.

Na godišnjoj skupštini Međunarodne federacije novinara u Beogradu uočena su dva problema medija. To su politički pritisci i nasilje kojem su izloženi. To više podseća na neku komunističku diktaturu nego na zemlju koja hoće u Evropu. Naši političari rado govore o tome kako je Srbija demokratska, ali ih situacija u medijima demantuje. Političari medije ne vide kao javnu stvar, nego kao privatnu i stranačku. Zasad nema znakova da je politička struktura zainteresovana da mediji postanu nezavisni od određenih političkih i finansijskih uticaja, tako da pledoaje predsednika Republike Tadića pred učesnicima Međunarodne federacije novinara o novinarskoj etici i profesionalizmu ostaje bez realne podloge.

Olivija Rusovac

O autorima tekstova

MC Newsletter
29. jul 2011.