Neko mora i to da radi

Baviti se novinarstvom u srpskoj provinciji nezahvalan je, neizvestan i često opasan posao. U maloj sredini kao što je Vranje, gde je svako svakome rođak, kum, školski drug ili makar poznanik iz kafane, pravo je podvižništvo pisati objektivno kao što to čine „Vranjske“ novine. Za razliku od prestoničkih kolega, mi živimo sa junacima naših priča, viđamo ih svakodnevno na ulici, u kafani ili pozorištu. I mnogi naš junak odnekud misli kako ima puno pravo da sudi o našoj časti, profesionalnim dometima ili pristupu određenoj temi. Dole na jugu novinarstvo se često smatra poslom „za prepodne“. Tamo gde ja živim, malo južnije od Vranja, u sredini koja još uvek vuče ožiljke etničkih sukoba od pre desetak godina, novinar se smatra bićem koje je ili strani plaćenik ili, još gore, izdajica koja svoj narod denuncira iz zadovoljstva. U najboljem slučaju misle da niste baš pri zdravoj pameti. Dešava mi se da kad poznaniku, koga dugo nisam video, kažem da živim od pisanja, ovaj samo slegne ramenima, sažaljivo me pogleda i promrmlja nešto u stilu „pa, dobro, neko mora i to da radi“, ili „ma, dobro novinarstvo, ali radiš li negde ozbiljno“, misleći pritom na bilo koji posao „od sedam do tri“. U Vranju, „Švajcarskoj na jugu Srbije“ kako onomad reče Dragomir Tomić, bivši Miloševićev ministar a danas opunomoćeni čuvar srpskih interesa na ovom neuralgičnom terenu, neki još uvek nisu čuli da Sloba više nije među nama. Političari svih boja, kriminalci i tajkuni, pojedinci iz pravosuđa i tajne i javne policije, i dalje se ponašaju po matrici koju je pokojni predsednik modifikovao i prilagodio svojim i potrebama svojih satrapa. U gotovo svakom broju „Vranjskih“ objavimo makar jedan tekst koji zaslužuje ozbiljnu pažnju organa gonjenja, ali oni po pravilu ostaju gluvi na naše pisanje. Gradonačelnik je, recimo, prošlog septembra bio član neke privredne delegacije koja je boravila u Istanbulu, Turska, ali je iz gradskog budžeta, osim pripadajućih, dobio i dnevnice za hranu i smeštaj na Bosforu, sve vreme pokušavajući da nas ubedi kako Turci nisu bili dobri domaćini pa je troškove, mimo svih pravila, morao da plaća sam. Naravno, nama je umesto pozivnog pisma ili bilo kakvog dokumenta iz koga se može videti ko je snosio troškove, poslao agendu svog trodnevnog boravka u Turskoj. U gradskoj Apoteci, kojom u Vranju upravljaju eksperti, pre godinu i po pojavio se manjak robe u vrednosti deset miliona dinara. Još uvek se ne zna kako je napravljen manjak, a direktorica Apoteke nas je, posle jednog od njoj posvećenih tekstova, tužila po novom Zakonu o informisanju. I ne samo to, već je Viši sud u Vranju presudio u njenu korist. Njen partijski šef, direktor ovdašnjeg Zdravstvenog centra, posle tekstova o Apoteci, zabranio je svim lekarima da bez njegovog ili odobrenja portparolke te ustanove, govore za naše novine čak i o temama vezanim za njihovu struku. Tek je krajem prošlog meseca, posle serije naših tekstova, pritvoren čovek koji je, prema sudskoj evidenciji, za poslednjih nekoliko godina uspeo da učini dvadeset i jedno krivično delo, od toga dva pokušaja ubistva i nekoliko otmica i iznuda. Pritvorenik je, inače, do skoro bio ugledni član Nove Srbije, a u njegovom se blindiranom džipu vrednom pedesetak hiljada evra Velja Ilić rado vozikao prilikom svojih vizita Vranju. Posle je Velja rekao kako ne poznaje dotičnog, ali to nije tema. Svi ovi događaji o kojima smo pisali bili su praćeni klasičnim pretnjama, obijanjem redakcije, pretećim pismima i povlačenjem reklama. Ovde sam naveo samo karakteristične primere tema kojima se bave „Vranjske“ novine („aferu Pahomije“ sam svesno izostavio) i koje su podelile ovdašnju javnost. Onaj njen deo naklonjen istini i pravdi, naša verna publika, oni koji u nama vide jedini svetionik u žabokrečini, čitaoci zbog kojih i radimo sve ovo, saučesnički nam čestitaju i bodre da istajemo, što i činimo evo već, biće decembra16 godina. Za one druge (a u Vranju se odlično zna ko su ti drugi), smo zlonamerni žbirovi, manipulatori pod pokroviteljstvom stranih službi, neprijatelji naroda spremni da za novac izdaju i sopstvenu zemlju. I dobro je što je tako. U protivnom, kada bi takvi počeli da nas cene, ozbiljno bih se zabrinuo.

Nikola Lazić

O autorima

MC Newsletter 4. jun 2010.