Lokalni mediji u Pčinjskom okrugu

Volim da, kad god imam vremena, popijem piće sa prijateljima kojima je jedini kontakt sa medijima gledanje televizije, i to uglavnom filmova i sportskih prenosa, i neobavezno prelistavanje novina uz jutarnju kafu sa posebnim akcentom na crnu hroniku. U njihovoj svesti ništa lakše nego napisati novinski tekst; eto, sedneš i pišeš, mrčiš onu hartiju i za to budeš odlično plaćen. A zna se i odakle dolazi taj novac: naravno, iz tajnih fondova stvorenih samo za specijalni zadatak ruženja ove inače divne zemlje. Ne, ne nerviram se više zbog toga, shvatio sam da pametno mišljenje nije onaj razdeljak na donjem delu leđa pa da ga svi imaju, a ne kao onomad kada sam poznaniku, koga dugo nisam video, na pitanje šta i gde radim, odgovorio da sam novinar u Vranjskim, a on kazao nešto u stilu „ma, dobro to, nego radiš li nešto ozbiljno, opština, neka firma“. Ali, šta da se radi, stereotipi su čudo i nekako živim s teretom plaćenika i zevzeka. Za one koji znaju o čemu se ovde radi, rizikujući da se ovo što sledi pretvori u ogovaračku paškvilu, treba li reći da većina medija i novinara na jugu Srbije živi teško i jedva sastavlja kraj s krajem, da su često izloženi političkim pritiscima i da u nelojalnim tržišnim uslovima jedva preživljavaju. Ona manjina na koju se ovo ne odnosi su takozvani javni servisi - u Vranju, Bujanovcu i Preševu - i ljudi (ne kolege, osim časnih izuzetaka) u njima zaposleni kojima uredno, svakog prvog u mesecu, stiže opštinska plata a oni ne moraju da brinu o efemernim temama poput one na šta liči to što serviraju konzumentima od čijeg novca žive. Najdrastičniji primer ovako uvrnutog poimanja novinarstva je svakako Radio televizija Vranje, koja je pre nekoliko godina dobila status regionalne ali je, i pored toga, finansiraju samo poreski obveznici najvećeg grada Pčinjskog okruga. Ova kuća, pod direktnom kontrolom Socijalističke partije Srbije, koja u Vranju sa DS i G17 čini vladajuću koaliciju, funkcioniše kao svako javno preduzeće u Srbiji. Tu se kadroviše, zapošljava po partijskoj liniji, vrlo dobro pazi šta se sme a šta ne, tu gde je cenzura aksiom, autocenzura vrhovna mantra a nacionalna netrpeljivost poželjna, tu, dakle, gde se pripuštaju samo podobni, o kvalitetu ne može ni da se govori. Ovakav model novinarstva primenjuje se i u opštinskim servisima u Bujanovcu i Preševu, dodatno opterećenim etničkim tenzijama pa je u fokus, umesto kvalitetne i tačne informacije, stavljen na nacionalnu zastupljenost u etru, da se ni Srbi ni Albanci ne uvrede. Tako je napravljen galimatijas kojim su zadovoljni jedino opštinski čelnici, kojima ne smeta što tridesetak zaposlenih ne uspevaju da naprave ni sat sopstvenog programa dnevno. Osim građana, štetu trpi i nekoliko privatnih elektronskih medija i njihovi vlasnici koji se trude da opstanu u neravnopravnim tržišnim uslovima. Od štampanih medija, osim Vranjskih (o kojima neću jer u tom nedeljniku radim a ionako mislim da se o njima uglavnom sve zna), u Pčinjskom okrugu je nedavno počeo da izlazi nedeljnik Nacionalnog saveta Albanaca, ali neredovno jer ljudi čekaju finansijsku pomoć države koja im sleduje. I, da ne zaboravim, tu je i Nova Slobodna reč, nedeljnik pokrenut u Vranju prošlog septembra pod patronatom Simpa (koji je, kao što kažu državni zvaničnici, garant mira i stabilnosti juga Srbije), na razvalinama pre nekoliko godina ugašenog opštinskog medija, sa jedinim ciljem da ekonomski iznuri Vranjske besplatnim izdavanjem oglasnog prostora. Nije im uspelo. Ali, da ne bude sve baš crno, koga se tiče stanje u medijima, pa još na jugu Srbije? Uostalom, lepo kažu oni koji ni razglednicu u životu nisu napisali, da ništa lakše nego popuniti belinu praznog papira. U Srbiji svako misli da bi mogao da bude trener fudbalske reprezentacije (gradonačelnik, ministar, direktor) i kada biste prvome na ulici ponudili to mesto ne samo da bi ga prihvatio, već bi bio uvređen što ste ga se tek sada setili. Svako ovde ima pravo i da komentariše rad novinara, ali nikome ne pada na pamet da se bavi ovim poslom.

Nikola Lazić

O autorima tekstova

MC Newsletter
15. jul 2011.