Mediji u Srbiji koji emituju program na jezicima nacionalnih manjina: mučenici ili privilegovani !!??

Neka mi ne zamere kolege drugih manjina u Srbiji, moguće je da ja nisam dovoljno informisan, ali o medijima manjina na jugu Srbije dosta znam, bilo da su privatni ili oni kojima su gazde lokalne samouprave, i koje ih finansiraju parama poreskih obveznika. Pripadati jednima ili drugima, boga mi, prava je privilegija. Da se razumemo, ovoga puta govorimo o stanju samo u medijima manjina, inače i pored solidnog napretka za po drugim pitanjima i dalje nije baš prikladno biti manjina u Srbiji.

I da počnemo:

Bio jednom jedan nedeljni štampani list na albanskom jeziku „Perspektiva“, 4 godine ga je finansiralo Ministarstvo kulture Republike Srbije i za 4 godine manjak u finansijskom izveštaju bio je oko 18 miliona dinara, pa nikom ništa, ugašen list, niko nije odgovarao pred zakonom. Sledeći posle njega „Nacionali!“, takođe na albanskom jeziku, ovoga puta takođe sa nekoliko miliona dinara finansira isto ministarstvo, s tim što sada finansiranje ide preko Nacionalnog saveta Albanaca. List se navodno štampa u tiražu od 3 hiljade primeraka, oko 200 komada se deli besplatno, a nepoznat broj završava u jednoj firmi koja se bavi otkupom stare hartije za reciklažu, ali nije bitno, ovim projektom je obuhvaćeno nekoliko albanskih volontera koji su dobro plaćeni, dobro je, svi ćute, nije bitno što taj list niko ne čita.

Dve lokalne RTV, Bujanovac i Preševo, imaju status javnih preduzeća. Jednoj su obezbeđena finansijska sredstva iz budžeta opštine Bujanovac, godišnje 19 miliona, plus opštinsko veće svaki mesec izdvaja 200 - 300 hiljada dinara namenski za njih. Ništa manje ne dobija ni RTV Preševo. Njihov program i produkcija je oko 15 minuta dnevno i to samo od ponedeljka do petka, jer vikendom ne rade, iako im je brojčano stanje zaposlenih znatno više od potrebnog. Svaka partija koja je dolazila na vlast, ubacivala je 7 - 8 svojih partijskih militanata, navodnih novinara.

Takođe ni privatnim medijima nije tako loše. I oni dobijaju novac iz opštinskih budžeta, raznih ministarstava Republike Srbije, Koordinacionog tela, i ostalih donatora po realizovanim projektima, s tim što privatni mediji moraju biti disciplinovani i na usluzi finansijerima, u protivnom stupaju na scenu pretnje, sekire i čekići po njihovoj opremi. Što bi se reklo, naši protiv naših. Vladaju zakoni ulice.

Ovo je otprilike stanje medija nacionalnih manjina na Jugu Srbije.

E sada kada budu čitali ovu priču moji Albanci, popriličan broj njih, unapred znam šta će reći: Evo ga ovaj udvarač države i prosrpski orijentisan, opet nešto bezveze lupao.

A ja šta ću drugo da im odgovorim nego da ponovim još jednom bezbroj puta izrečenu priču do sada: Ovo smo mi, ovo je naša realnost. Uloga žrtve nam mnogo prija, isplati se i te kako, samo nastavimo dalje i sve će biti u redu, a svako ko prizna realnost pravog stanja izdajica je svoga naroda.

I zato bi oni po svaku cenu da obore i da ne prođe predložena Medijska strategija od strane novinarskih asocijacija, ne smeju se nikako privatizovati mediji koji emituju program na jezicima nacionalnih manjina, država ne sme da izađe iz svojinske strukture medija itd, itd. Njima je samo bitno i veoma stalo do toga da ti mediji i dalje postoje i rade sve ovo što sam u ovom tekstu naveo i opisao, i uopšte im nije bitno, ko te medije čita, ko ih sluša, i ko ih gleda.

Nexhat Behluli

O autorima tekstova

MC Newsletter
26. avgust 2011.