„Prozor“ ili otpor mržnji i lažima

Odmah posle ustavnog puča zvanog „jogurt revolucija”, koji je tempiran za oktobar 1988. godine, Miloševićev režim je počeo surovo da se obračunava sa neposlušnim kadrovima u Vojvodini. Usledila je nezapamćena čistka onih koji su bili „lojalni” dotadašnjim vojvođanskim vlastima ili pak onih koji se nisu na vreme „prestrojili” ili pak onih koji su, jednostavno, profesionalno obavljali svoj posao. Među očišćenima nalazio se i veliki broj urednika i novinara, pre svega onih sa RTV NS i iz lista „Dnevnik”. Tekovine „jogurta”, prokislog, i danas kušamo, a vojvođansko se novinarstvo nikada nije oporavilo od „svilenog gajtana” pristiglog iz Beograda. Kao što, uostalom, ni beogradski mediji do danas nisu došli sebi od potpunog moralnog i profesionalnog kraha s kraja osamdesetih i tokom devedesetih godina prošloga stoleća. Novosadski mediji, „kadrovski osveženi”, ne samo da su u tom vremenu postali ekspoziture ekstremističkih krugova iz Beograda već su su se počesto trudili da budu „veći katolici od Pape”. Tokom pripreme i „izvedbe” ratova na tlu bivše SFRJ, odigrali su izuzetno sramnu ulogu.

Oterani urednici i novinari, uz podršku nekolicine hrabrih kolega preostalih u “osvojenim” medijima u „vanpolitičkim odeljenjima”, kao odgovor na gušenje medijskih sloboda, početkom 1990. godine osnivaju Nezavisno društvo novinara Vojvodine. Sledeće godine, dakle pre dve decenije, kreću u jedinstvenu akciju na ovim prostorima – pod imenom “Prozor”. U periodu od 2. septembra do 2. oktobra 1991. godine sa prozora ovog udruženja, u centralnoj novosadskoj ulici, u pešačkoj zoni, u Zmaj Jovinoj na broju 4, „emitovan” je alternativni TV Dnevnik. Cilj ove akcije, sprovedene uz pomoć „štapa i kanapa“, nije bili samo probijanje medijske blokade, odnosno informisanje građana, koji su se iz dana u dan u sve većem broju okupljali ispod prozora ovog udruženja, već i protest protiv gušenja medija i kampanje laži koju je vodila miloševićevska ratno-propagandna mašinerija. Cilj je bio još jedan: da se novinari i njihovi gosti, zajedno sa prisutnim građanima, izvodeći ovaj jedinstveni, angažovani performans, uvere da nisu sami i da nisu „ludi“, već da je nenormalno postalo njihovo životno okruženje, inficirano bezdušnim virusom laži, mržnje, gluposti, podmetanja i falsifikata.

Sa „Prozora“ u Novom Sadu govorili su, odnosno intervjuisani, mnogi istaknuti intelektualci, umetnici, političari i novinari iz cele Srbije. Tu su se oglasili gotovo svi političari koji su tada bili u opoziciji. Među njima: Zoran Đinđić, Vesna Pešić, Dragoljub Mićunović, Desimir Tošić, Predrag Marković, Žarko Korać, Nenad Čanak, Dragoslav Petrović i mnogi drugi. S „Prozora“ je govorio i veliki književnik Aleksandar Tišma, a tu su bili i David Albahari, Laslo Vegel, Judita Šalgo, Vojin Dimitrijević, Tibor Varadi, Dejan Janča...

Želeći da podseti na ovaj važan događaj, važan ne samo za novosadsko i vojvođansko novinarstvo već i celokupno društvo, Nezavisno društvo novinara Vojvodine je prošlog petka, 2. septembra, organizovalo reprizu „Prozora“. Takođe u Zmaj Jovinoj ulici, ali ovog puta sa terase na broju 3. U međuvremenu su, naime, prostorije u kojima je NDNV boravio preko 17 godina i gde se nalazi legendarni „prozor“, pripale Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Građani, njih dvestotinak, dobili su priliku da se prisete nesrećnijih vremena, da čuju autore, urednike i novinare „Prozora“, ali i neke od njihovih tadašnjih gostiju. Sa terase, pogleda uprtog na ulicu, govorili su bivši novinar i urednik “Prozora” Mile Isakov, potom Marina Fratucan, Jan Briza, Robert Čoban, Branko Lučić, ali i njihovi nekadašnji gosti - pravnici Tibor Varadi i Vojin Dimitrijević, političar Dragoslav Petrović, psiholog Mikloš Biro i drugi. Bili su to neki od onih koji su pre 20 godina imali dovoljno hrabrosti da se pokušaju odupreti medijskom mraku i jasno odrede protiv ratova koji su usledili, anticipirajući godine propasti i užasa, tokom kojih su mnogi Novosađani, koji su stajali nekoć podno “Prozora”, nestali ili su pobegli na sve strane sveta.

Svaki od govornika na “Prozoru”, pojedinačno, mogao bi biti priča za sebe, ali i priča o našem društvu u poslednjih 20 godina. Bile bi to priče o doslednosti, principijelnosti i hrabrosti, ali bi se tu pronašla i poneka priča o lutanjima i traganjima i pristajanju na pojedine kompromise... Poneka priča o onima koji prelaze na drugu stranu, pa se ponovo vrate... Međutim, priča o „Prozoru” je jedna i jedina i ona se neprekidno ponavlja svih ovih godina. Ona nam kazuje da je „provetravanje” i dalje potrebno, da smo još daleko od profesionalnog i odgovornog novinarstva o kojem smo nekad sanjali. Ona nam kazuje i da kampanja mržnje prema svemu što je drugo i drugačije iz naših medija još uvek nije nestala.

Ta priča se međutim sve ove godine kazuje tek međ’ malim grupama ljudi, ne naročito većim od one koja je 1991. dolazila ispod „Prozora” da bi se uverila da postoji nešto što nije mimikrija i laž.

Nedim Sejdinović

O autorima tekstova

MC Newsletter
9. septembar 2011.