Posetite stranicu Medija centra na Facebook-u i postanite član...
Dok traje ponekad vesela, ponekad ozbiljna, nekada žučna a gdegod i inspirativna, rasprava o medijskoj strategiji, i to iza zatvorenih vrata, vredi podsetiti na neke osnovne probleme sa kojima se suočavaju mediji u Srbiji, posebice u Vojvodini. Dosadašnje „umešeteljstvo“ države u medijsku sferu donelo je uglavnom više problema nego koristi medijima i novinarima i čini se da bi mnogi medijski poslenici, iz raznoraznih razloga, utvrdili da su se lakše snalazili tokom devedesetih kada je vladao sveopšti haos, svuda pa i u medijima. Neki zbog toga što su tada uspevali dobro da prodaju svoj „patriotizam“, neki zbog toga što nisu plaćali nikakve dažbine i poreze, neki jer su postojale, u većoj meri, direktne donacije medijima, a neki zato što tvrde da su tada postojali mediji u kojima su mogli da objavljuju, a danas ne... Sve su to uglavnom subjektivni pristupi, ali sa druge strane podaci o sadašnjem stanju u medijima odista zabrinjavaju.
Po nekim podacima, čak 70 odsto medija u Vojvodini nalazi pred stečajem. Mnogi će ustvrditi da to nije ništa neobično s obzirom na to da u Srbiji ima oko 1.100 medija, i da to verovatno predstavlja svetski rekord u odnosu na broj stanovnika. Sa druge strane, treba razmotriti i okolnosti pod kojim su ti mediji došli u situaciju da se ugase, a mnogi novinari da istanu bez posla. Sigurno je da tržište tu nije učinilo svoju selekciju onako kako to ono zna u razvijenim državama, odnosno odabralo najbolje a one druge oteralo sa scene. To se nije desilo iz prostog razloga što država nije stvorila niti osnovne pretpostavke za funkcionisanje medijske sfere po jasnim tržišnim principima, odnosno za tržišnu borbu koja će svim učesnicima obezbediti ravnopravne uslove. Ako ne postoji tržište, a mediji propadaju, onda se država tu prepoznaje kao najveći krivac. A kada govorimo o motivima ili uzrocima državnog delovanja i nedelovanja u medijima, postoje dva odgovora na to pitanje, koji ne isključuju jedan drugi: prvi je da država ima voluntaristički pristup mnogim važnim pitanjima, pa tako i medijskim, a drugo je da je srbijanska politička i ekonomska elita uz pomoć države zlonamerno uništila medije ne bi li ih lakše kontrolisala. Ova druga teorija može delovati paranoično, ali kada ste paranoični u državi Srbiji nije se loše setiti i duhovite izreke: to što sam ja paranoičan, ne znači da mi ne rade o glavi!
Veliki broj medija kazuje da ne postoji ekonomska logika njihovog postojanja, odnosno ta činjenica takođe kazuje da ne postoji istinsko medijsko tržište koje funkcioniše po jasnim pravilima. Zaustavljena privatizacija medija je dovela u nepovoljan položaj one medije koje (više) nisu u vlasništvu države i lokalnih samouprava. Sa druge strane, piratske radio-stranice, protiv kojih se država možda iskreno ali svakako neefikasno bori, ugrožavaju ne samo druge radio-stanice već i sve legalne lokalne i regionalne medije, izuzetno niskim cenama za oglašavanje. I pored činjenice da su se legalni emiteri i razna udruženja u mnogo navrata obraćali nadležnim ministarstvima i državnim agencijama sa zahtevom da se obustavi rad nelegalnih emitera, i pored obećanja koje su dobijali u više navrata, broj piratskih stanica se povećao. Čak se dešava i to da legalni emiteri vraćaju svoju licencu i nastavljaju da program emituju kao pirati.
No, to nisu svi problemi. Mada se letos stvorila velika galama oko usvajanja veoma restriktivnih izmena Zakona o informisanju, i mada je nedavno Ustavni sud proglasio nesutavnim pojedine odredbe - praktično se medijski zakoni u ovoj zemlji samo sporadično poštuju. U najmanju ruku, maksimalno se odugovlači sa primenom njihovih odredbi. Zapravo, čini se da medijsku sferu više reguliše neka sasvim druga legislativa. Privatizacija medija je u više navrata odlagana, tzv. letnjim izmenama zakona, da bi napokon bila zaustavljena “vanmedijskim” zakonima, odnosno zakonima koji regulišu funkcionisanje lokalnih samouprava, manjinskih nacionalnih saveta i glavnog grada. Pored toga, Zakon o radiodifuziji uopšte ne prepoznaje glasno najavljenu digitalizaciju elektronskih medija u Srbiji i nije u skladu sa evropskom parametrima. Zakon o oglašavanju je mnogo restriktivniji od međunarodnih zakona koji regulišu ovu oblast. Promene u Krivičnom zakoniku Srbije novinare su stavili u nepovoljan položaj, jer je izveštavanje o sudskim procesima postalo baš problematično: postoji velika doza nesigurnosti i nejasnoća zbog zabrane objavljivanja “sudskih tajni”. Odjednom se na sva zvona zaćutalo o zakonu o sprečavanju medijske koncentracije…
Ne treba takođe smetnuti s uma ni ogromno moralno i profesionalno pustošenje koje su medijskoj sceni Srbije donele devedesete godine. Treba ponekad iščitavati i slabu naplatu RTV pretplate i iz tog ugla, a ne samo kroz činjenicu da građani nemaju dovoljno novca. Mnogi od devedesetih više ne konzumiraju medije, bar ne klasične medijske platforme i bar ne u dovoljnoj meri, jer su im prosto dojadili politički i drugi uticaji koji su bili evidentni. Nažalost, ni period posle 2000. godine nije ponudio pregršt kontraargumenata.
Ako svemu tome dodamo i svetsku ekonomsku krizu, koja je dobro prodrmala medijsko tržište i na velika vrata došla i u Srbiju, pa još znamo i to da nove tehnologije i novi mediji ugrožavaju klasične medijske platforme, sasvim je logično onda da Srbiju i Vojvodinu očekuje velika “seča” medija. Posebno će na udaru, čini se, biti regionalni i lokalni mediji, koji će protiv sebe imati i moćne političke i druge zastupnike krupnog medijskog kapitala iz Beograda.
Zahvaljujući centralizaciji novca i moći, Vojvodinom dominiraju beogradski mediji. Vojvodina još uvek nije uspela da pronađe pravi odgovor na ovu činjenicu, a nadležnosti pokrajinskih organa vlasti u ovoj oblasti veoma su male. Sve kontradikcije medijske scene Srbije u Vojvodini dobijaju i novu dimenziju usled činjenice da u njoj postoji veliki broj medija na jezicima nacionalnih manjina. Koliko je država moćna da zaštiti ove medije i da poštuje prava nacionalnih zajednica na informisanje, ali da istovremeno obezbedi uslove za poštovanje pravila profesije? Odluke poput prebacivanja osnivačkih prava štampanih medija na manjinske nacionalne savete, kao i zaustavljanje privatizacije manjinskih medija, pokazale su se kao kratkoročno rešenje za opstanak ovih medija, ali su iskazali i čitav niz slabosti i manjkavosti.
Da li će medijska strategija rešiti bar neke od ovih problema? Ostaje nam da se nadamo da hoće.
Nedim Sejdinović
O autorima tekstovaMC Newsletter
24. septembar 2010.
Pogledajte sve komentare (1) Ostavite komentar
Objavljeni komentari sadrže stavove koji nisu stavovi Medija centra. Odgovornost za sadržinu poruke i tačnost podataka snose korisnici sajta koji su komentare poslali.
Ovaj tekst može da sadrži stav koji nije stav Medija centra. Odgovornost za sadržinu, kao i tačnost podataka, snosi autor teksta. |