Kažnjeni zbog objavljivanja istinite vesti

„Karlovački list“, jedine novine koje izlaze u Sremskim Karlovcima i dele se besplatno u 1000 primeraka, kažnjene su pravosnažnom presudom Apelacionog suda u Novome Sadu da izvesnom Savi Pavloviću plate, na ime „fizičkih (tako piše!) i duševnih bolova“ nastalih objavljivanjem jedne vesti – celih 250 000 dinara. Građanina Pavlovića, suprotno od onoga što bi se moglo nesmotreno zaključiti, niko iz „Karlovačkog lista“ nije tukao; naprotiv – on je tukao izvesnog Gorana Savića, zbog čega je Policijska uprava novosadska podnela prekršajnu prijavu, a Prekršajni sud doneo osuđujuću, još nepravosnažnu, presudu.

„Karlovački list“ je, dakle, osuđen zato što je objavio istinitu vest, potvrđenu sa nadležnih mesta. To, nažalost, nije ni prvi, a - plašimo se s pravom - ni poslednji slučaj da pravosuđe u Srbiji pokazuje zapanjujuće nepoznavanje medijskog prava i osnovnih zakonskih propisa: od Zakona o javnom informisanju, preko Krivičnog zakona, pa do Zakonika o krivičnom postupku. Štaviše, ovo je još jedan primer političke pristrasnosti i posebnog „pika“ koji izvesne sudije imaju na novinare.

Zašto to kažemo?
Zato što je u celom našem zakonodavstvu koje se tiče krivičnih dela uvrede i klevete, ali i javnog informisanja lepo i ponovljeno rečeno da novinar treba da pokaže dužnu pažnju u proveravanju činjenica; da se novinaru ne može zameriti ako je objavio informaciju u čiju autentičnost nije imao osnova da posumnja; ako je informacija potekla iz izvora u čiju dobronamernost i integritet nije bilo sumnje; da su javne ličnosti, posebno one na položajima moći, manje zaštićene kad je o ugledu, privatnosti itd. reč od običnih građana; sve je to, uostalom, praksa Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu za koju se smatra da bi trebalo da je deo naše sudske prakse i pravne filozofije, da tako kažemo.

Vratimo se, dakle, „Karlovačkom listu“ i razlogu spora. Da li je građanin Pavlović fizički napao građanina Savića? Jeste, kako je utvrdila policija i podnela prekršajnu prijavu, pa je i prekršajni sud po tome postupio; kako saznajemo, građanin Pavlović osuđen je prvostepeno zbog nasilničkog ponašanja. Jesu li vest o tom nemilom događaju objavili RTV Vojvodine, Radio 021, „Blic“ i „Karlovački list“, svi u manje-više identičnom obliku? Jesu. Zašto je građanin Pavlović tužio samo „Karlovački list“? Da li zato što ovi, veći i bogatiji, mediji imaju bolje advokate i bolje veze? Ne znamo, ali slutimo. Tu nešto nije u redu...

Šta bi tu moglo biti čudno? Na primer okolnost da je napadnuto lice, građanin Goran Savić, funkcioner lokalne samouprave iz redova Demokratske stranke, a da je za napad prvostepeno osuđeno lice građanin Sava Pavlović, bivši vozač čuvenog Zorana Lončara (DSS), ministra u vladi Vojislava Koštunice, a sada na mestu radnika obezbeđenja u Južnobačkom okrugu. Toliko o reformisanom pravosuđu u kome su tužilačke i sudijske funkcije deljene nedosledno, bez kriterijuma i po stranačkim kvotama, kao što vidimo iz rasprava koje već mesecima traju.

Nije „Karlovački list“ jedini stradao na pravdi Boga, mada njih, siromašne kakvi su, to više boli od drugih medija. Sudska praksa, kad je o kleveti reč (uvreda ima zanemarljivo malo), pokazuje sada već uočljivu matricu ponašanja: kao prvo, krivični postupci za klevetu uglavnom završavaju oslobađajućim presudama po novinare, ali zato parnice za „duševni bol“ (u ovom slučaju i za „fizički bol“) uglavnom završavaju osuđujućim presudama po novinare, često bez obzira na ishod istovremenog krivičnog postupka za isto delo. Ima tu razloga za takvu praksu: kao prvo, krivične sudije opreznije su i sklonije analizi dokaza, kako pokazuje praksa; kao drugo, krivični postupci po pravilu dovode do manjih kazni, ako se krivica za klevetu i dokaže i pravosnažno presudi; kao treće, krivični postupci podložni su zastarevanju. Parnice, međutim, traju doveka; zatim, nema ograničenja na odštetne zahteve „duševnih bolesnika“ (setite se muftije Zukorlića koji od „Blica“ traži sto miliona evra!), pa advokati predu od sreće kao mačak kad ukrade slaninu. Istina je da viši sudovi „duševnim bolesnicima“ po pravilu ne dodeljuju odštete veće od 300-400 hiljada dinara, ali i to je, sa sudskim troškovima, sasvim dovoljno da finansijski upropasti neku malu i siromašnu redakciju, a većina je takva.

Nije, međutim, u tome problem; problem je u tome što sudije ne razumeju – ili odbijaju da razumeju, plašimo se – suštinu medijskog prava u nas. Zašto tako često i sa naročitom upornošću krše zakone, progone novinare i donose skandalozne presude poput ove, ne želimo da nagađamo. Ali, sudije bi morale da znaju da će – uz malo truda i nešto para – te skandalozne presude naći svoj put do Ustavnog suda, pa zatim, jednog lepog dana, do Strazbura, gde će biti oborene, jer se zna šta se može, a šta se ne može. Lično sumnjam da većina naših sudija bilo zna, bilo mari, za taj neki tamo „belosvetski“ sud u Strazburu. Uostalom, ako i kada taj strazburški sud i presudi protiv njih, nevino osuđeni dobiće neko finansijsko zadovoljenje od države Srbije i to jedva (setite se Željka Bodožića u slučaja nalaza Komisije za ljudska prava UN), ali te pare neće ići iz džepa sudija koji su u apelaciji pogrešno presudili, tako da njih baš briga: pljunemo im pod prozor. Kada bi sami plaćali naknadu, iz svog džepa, pa još i kada bi odgovarali za narušavanje ugleda i časti Republike Srbije – a o tome je reč, pre i iznad svega – pripazili bi malo.

Ovako notorni gangsteri dobijaju od novina odštetu za „duševne bolove“, pa onda zaglave robiju ili pobegnu u svet pred poternicom; ovako kojekakve sojke koje su umele da mašu Slobinom slikom 2000. u leto dobijaju odštetu jer su neke novine nekoliko godina kasnije objavile njihovu sliku kako mašu; ovako svaki nasilnik odranije poznat organima može da otme pare novinama koje su o njemu objavile istinitu vest.

Miloš Vasić

O autorima tekstova

MC Newsletter
6. maj 2011.