Ako ne možeš da ga pobediš – tuži ga

Već je primećeno i notorno je poznato da broj privatnih krivičnih i građanskih tužbi protiv novinara dramatično raste od 2001. do danas. Tu je vidljiv još jedan trend: veliki deo krivičnih tužbi novinari dobijaju, ali zato gube veliki broj građanskih sporova zasnovanih na istom činjeničnom stanju. To – ukratko – smrdi na puzajuće gušenje slobode štampe.
Tu opet imamo razliku, veoma bitnu za ovu stvar: razliku između pravičnosti i prava. Ako parnični sudovi sistematski donose nepravične presude protiv novinara i duševnim bolesnicima dosuđuju ogromne novčane naknade za njihove (bez izuzetka nedokazane) "duševne bolove", a krivični sudovi novinare po istim privatnim tužbama oslobađaju (nadam se u nameri da državu poštede sramote pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu) – onda tu nešto nije u redu.

Vratimo se pomenutoj razlici između pravičnosti i prava. Od sudija se s pravom očekuje da tu razliku uklanjaju koliko je to moguće – a moguće je. Na primer: niko sudiji ne brani da očigledno nezakonitu, slaboumnu, bezobraznu i/ili neblagovremeno izjavljenu tužbu odbaci; štaviše, sudija na to ima puno pravo. Ima – naravno – i pravo i dužnost da odbranu novinara razmotri nepristrasno i imajući u vidu kako Zakon o javnom informisanju, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava. Problem je (i to se sve bolje vidi) u tome što zabrinjavajuće veliki broj sudija Zakon o javnom informisanju ne poznaje, a za Evropski sud ih je baš briga. Nekada, za vreme "komunističke diktature", postojali su specijalizovani sudije za "štamparke", kako se to u pravosudnom žargonu zvalo; znali su zakon napamet i po pravilu su sudili mnogo pravičnije od ovih današnjih (znam, jer sam pratio niz takvih postupaka). Događalo se čak da sudija telefonom zamoli privatnog tužitelja da odustane, jer da mu je tužba glupa.

Danas imamo situaciju koja je još gora nego za vreme nenarodnog režima Slobodana Miloševića, njegovih fašističkih pomagača i kamarile domaćih izdajnika, sa izuzetkom, naravno, Vučićevog podlačkog zakona iz 1998. Sudije danas plašljivo prihvataju svaku, pa i najblesaviju i neblagovremenu tužbu; osuđuju novinare suprotno odredbama Zakona o javnom informisanju; odbijaju ekskulpatorne (oslobađajuće) dokaze; i na kraju apelaciona veća bez analize takve presude potvrđuju.

Molim vas: Zakon jamči novinaru pravo da reči narodnog poslanika izrečene za skupštinskom govornicom prenese i na njih se pozove; Zakon jemči novinaru da se osloni na izvor kome ima sve razloge da poveruje i na dokumenta koja su nesporno proverena; da koristi ranije objavljenu, a nikada u zakonskom roku utuženu informaciju; da konstatuje belodano očiglednu činjenicu; da postoji razlika između vrednosnog i činjeničnog iskaza; itd.
Ako bismo sada nabrajali samo pravosnažne presude kojima su navedene zakonske garancije prekršene, trebalo bi nam mnogo više prostora, ali se nadam da čitalac čita novine, pa mu je jasno. Notorni kriminalci tuže za klevetu (poneki i iz pritvora) i dobiju parnicu, iako je sud dobio službene policijske podatke o njihovoj kriminalnoj karijeri. Ona neka sojka tuži jer su objavili sliku na kojoj ona diže Slobin portret u masi na mitingu; tada se ponosila, a danas se stidi - i dobija parnicu. Lažljivi general tuži sa debelim zakašnjenjem za stvar potpuno nespornu, pa mu jedva jedvice dokažu da je u debeloj zastari, posle nekoliko meseci. Kriminalac dobije odštetu za "duševni bol" i onda zaglavi zatvor zbog onoga za šta je sud rešio da ga boli. Svaka i jedna tužba novinara pred Evropskim sudom za ljudska prava dobijena je, a biće i dalje, koliko vidimo.

Da bih izbegao optužbu za "kritizerstvo" (kako su to zvali komunisti), ponizno ću predložiti "pozitivnu alternativu" (isto):
Kao prvo: smesta otpočeti obuku izvesnog broja dostojnih sudija na nivou viših, apelacionih i Kasacionog suda, a iz oblasti Zakona o informisanju, medijskog prava i člana 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima, koje se drži Evropski sud. Tako bismo dobili sudije obučene, profesionalne i dostojne za tu specifičnu materiju.
Kao drugo: uvesti praksu po kojoj sudije umešanih sudova (viših, apelacionih i Ustavnog kao krajnje instance) gube mesto ako im presuda padne u Strazburu.
Kao treće: da takve sudije moraju da nadoknade štetu Republici Srbiji za povredu časti i ugleda, kao i štetu nastalu oštećenim strankama zbog njihovih loših presuda.

Skromno mislim da bi ovi predlozi uveli red u medijska prava, osigurali slobodu štampe i uveli pravnu sigurnost – ne samo za novinare.

Miloš Vasić

O autorima

MC Newsletter 2. jul 2010.