Pravila igre

Jedna mala politička stranka u Sandžaku ponudila je jednoj lokalnoj radio stanici Protokol o saradnji kojim bi se „obe strane“ saglasile da će uspostaviti međusobnu informativnu saradnju. Protokolom bi se stranka obavezala da će blagovremeno dostavljati informacije tom glasilu, a glasilo da će istinito obaveštavati javnost i objavljivati saopštenja stranke. Zauzvrat, stranka bi se potrudila da „pomogne jačanje medijskih kapaciteta“ glasila, ma šta to konkretno značilo.

Stranka koja je takav sporazum ponudila bliska je važnim i neformalnim centrima moći, a radio stanica redak nezavisni glas u gradu i regionu, zbog čega je predmet teških reči i diskvalifikacija, a predajnici su joj svako malo oštećeni u sabotaži. Kucanje na otvorena vrata oko „slobodnog protoka informacija” u ovom slučaju nije tema: odbijanjem da se upusti u specijalne veze sa političkom strankom to glasilo je sebe dodatno učvrstilo na poziciji političke nekorektnosti, u tumačenju lokalnih moćnika.

Na drugom kraju Srbije, u Loznici, političkim strankama su neki lokalni mediji počeli da šalju fakture za naplatu za izveštavanje sa konferencija za novinare. Obrazloženje je bilo da su mediji u finansijskim nevoljama, a da stranke imaju „neumerene zahteve za medijsku promociju“. U lokalnoj televiziji su kazali da su događaji često izvan grada, da treba slati čitave ekipe, i „sve to bez naknade“. „Ako to ne uradite, postoje određeni pritisci“, poručili su takođe. Naplaćivanje izveštavanja međutim nije naišlo na odobravanje u političkim strankama u tom gradu.

Osim što su sveži primeri sa terena, ova dva slučaja naizgled imaju različitu poruku.
U prvom slučaju politička stranka nastoji da suptilnim pritiskom privoli medij na poslušnost, u drugom su mediji spremni da se priklone pritisku za određenu cenu. Ono što im je zajedničko je odsustvo ključnog kriterijuma koji posao političke stranke i novinara razdvaja na dva kraja istog, „javnog“ cilja. Posao novinara je da odgovorno obaveštava javnost a političara da odgovara pred javnošću za svoj rad.

Pobrkani kriterijumi nisu samo posledica finansijskih nevolja koje su, kada su mediji u pitanju, dramatično narasle u poslednje dve godine. One tome mogu samo da obilato doprinose. Između restriktivnih medijskih zakona kojima se lako kažnjava informacija koja nije po volji centara moći i izgleda da se lako priključe rastućoj armiji nezaposlenih, novinarima ostaje malo prostora da se odista bave otkrivanjem, kritičkim novinarstvom, da pišu uvek slobodno i odgovorno.

Jasni kriterijumi oko toga šta je čiji posao i gde se tačno nalazi granica između „prenošenja informacije“, pukog liferovanja saopštenja i propagiranja nečijeg stava sa jedne, i autonomnog odlučivanja o tome šta je od interesa za javnost, sa druge strane, podrazumevaju čvrsta pravila igre. Ta pravila su nerazdvojni deo šire društvene saglasnosti o zakonskom okviru, tj. uslovima u kojima posluje medijska industrija. U sadašnjoj fazi srpske tranzicije, ta pravila, najavljena kao dugoročna „Strategija“, sada su u stanju definisanja nakon prošlogodišnjeg pokušaja države da ih zbrza i kasnijih okruglih stolova posle kojih je nastala duga pauza...

Najveći deo srpskih medija je u ozbiljnoj finansijskoj krizi, cene oglašavanja su drastično pale, tiraži stagniraju, tržiste je ozbiljno poremećeno, vrednost novinarskog rada je u slobodnom padu. U takvim uslovima, a slično je i u drugim delatnostima, uz malo izuzetaka, mediji se okreću državi za oslonac i pomoć. Država, to su političari. Država jednako kasa, pa ako je ona i sama poluprazna, ipak je državna, i tamo nečega ima. Ista ta država, međutim, mora da se povuče iz uticaja na medije, kako bi pravila igre dobila odgovarajući kvalitet. Kako rešiti tu kvadraturu kruga?

Stepen slobode i nezavisnosti medija zavisi od tri ključna faktora. Prvi je jasan zakonski okvir, drugi je sposobnost medijskih menadžera da prežive na tržistu i treći je nivo profesionalnosti i odgovornosti novinara.

U Srbiji (SRJ) su reformski zakoni u oblasti medija (kao i u drugim oblastima) usvajani, od dvehiljadite do danas, pod prinudom uslovljavanja statusa zemlje u njenom napredovanju za članstvo od Saveta Evrope do EU. Rad na medijskoj strategiji, odmrznut posle duge zimske pauze ovog proleća, deo je obaveza kako bi, možda, ove jeseni, Srbija dobila status kandidata. Za državu, dakle, postoji jak motiv da se to obavi, i da se obavi brzo.

Nastavak rada na „Strategiji“ je tako prilika je da se taj okvir uspostavi. U pripremi toga su važnu ulogu tokom 2010. odigrale profesionalne asocijacije novinara svojim javnim pritiskom i neočekivano lako usaglašenim stavovima. Međusobno rivalstvo i nepoverenje je ostavljeno po strani, a kvalitet je odmah usledio.

Njihovi su ključni zahtevi transparentnost vlašnistva nad medijima, zabrana monopola, potpuno povlačenje države iz vlasništva nad medijima, tj redefinisanje pozicije medijskih kuća koje su sada javna preduzeća, uspostavljanje ravnopravnog položaja medija na trzištu i stvaranje nezavisnih tela koja bi nadzirala taj proces.

Izgledi su da će taj posao napredovati i da će saglasnost oko pravca reforme medijskih zakonskih okvira biti uskoro završen. Medijska strategija je naravno, samo parče papira. Ali, ako Srbija dobije status kandidata za člana EU, uslovljavanje će nastaviti da deluje, jer će onda tempo dobiti novi zamah. Zapisano će morati i da se primenjuje. Pravila igre možda tada dobiju svoj smisao. I, možda, novinari u Srbiji neće morati da na njih čekaju narednih 11 godina.

Ljubica Marković

O autorima tekstova

MC Newsletter
20. maj 2011.