Vamos - Tamos

Konačno dočekani Nacrt strategije razvoja medijskog sistema (ovo bi bio bolji naslov, umesto sistema javnog informisanja), bio bi sjajan da smo ga imali 2001. godine. Deset godina kasnije, on ne odražava dovoljno aktuelni društveni kontekst. U njemu nema novih rešenja u odnosu na načela koja su do sada rukovodila regulaciju medijskog sektora, a koja su dovela do nagomilavanja mnogih problema u medijskom sektoru. Svi osnovni principi koje pominje Nacrt strategije su nesporni – zalaganje za slobodu medija, za pluralizam i raznovrsnost, doslednu privatizaciju, nediskriminatornu tržišnu konkurenciju, javnost vlasništva, sprečavanje prekomerne vlasničke koncentracije, posebne funkcije javnih servisa, projektno finansiranje, itd. Medjutim, u njihovom nabrajanju izgubilo se raspoznavanje gorućih problema trenutne faze razvoja medija, prioritetnih ciljeva u narednih pet godina i konkretnih rešenja koja će ove principe pretvoriti u praksu, i to u potpuno novom tehnološkom okruženju – odvijanju procesa digitalizacije.

U odeljku Javni interes u medijskom sistemu, trebalo je, pored opštih načela, identifikovati akutne probleme medijskog sektora. Ako bi Vlada prihvatila da su problemi koji su se u dosadašnjoj javnoj raspravi izdvojili kao najvažniji upravo oni koji onemogućavaju ostvarivanje javnog interesa, bilo bi šanse da se poradi na njihovom rešavanju, prema orijentacijama naznačenim u Strategiji. Identifikovanje ovih problema - nekoherentna i prevaziđena zakonska regulativa, preveliki broj medija na siromašnom tržištu koji onemogućava njihovu ekonomsku održivost, nedovršena privatizacija, opstajanje nelegalnih emitera, neravnopravan položaj medija na tržištu, netransparentnost medijskog vlasništva, postojanje oligopola na oglasnom tržištu, približavanje monopolizaciji na tržištu štampe, neadekvatno funkcionisanje RRA, ugroženost opstanka velikog broja lokalnih medija, masovno narušavanje slobode medija, opšta komercijalizacija i tabloidizacija, neadekvatna ponuda javnih medijskih servisa, nedostatak pluralizma i raznovrsnosti medijskih sadržaja, zanemarivanje potreba dece i omladine, težak ekonomski položaj novinara, nizak ugled novinarske profesije, nizak obrazovni nivo novinara – dalo bi težinu Strategiji i suočilo donosioce odluka sa posledicama decenijskog zanemarivanja doslednih reformi u medijskom sistemu, stvarajući pritisak za neodložnu akciju. Nabrajanje opštih načela i principa, bez ukazivanja na prioritetne probleme, ne pruža preciznu osnovu za formulisanje delotvorne medijske politike za svaku narednu godinu predvidjenog perioda, što bi trebalo da bude osnovni cilj Strategije.

Veliki nedostatak Strategije je što potpuno izostavlja ekonomski konktest medijske situacije koji bi bio racionalna osnova za izbor prioritetnih ciljeva i za pojedina rešenja. U tekstu strategije nema nikakve reference na ekonomske disbalanse medijskog funkcionisanja, a ni na očekivane efekte digitalizacije – da li će oni, kratkoročno i dugoročno, otežati ili olakšati finansijske terete medija. Momentalno ukidanje nelegalnih emitera, na primer, se nigde ni ne pominje kao konkretno rešenje, iako je to jedna od mera koja bi bar malo olakšala položaj određenih lokalnih medija i stvorila osnove za poverenje u reformsku orijentaciju vlasti.

Insistiranje na povlačenju države iz medijskog vlasništva je svakako dobrodošlo. Ali, formulacija da to treba da se obavi „bez odlaganja, a najkasnije u roku od 18 meseci od dana usvajanja strategije“je smešna. Ovo rešenje je usvojeno još u Zakonu o javnom informisanju 2003. godine i svih proteklih godina država nije htela da ga sprovede. Odlaganje rešenja za 18 meseci verovatno računa na to da država neće hteti da se upusti u narušavanje status quoa pre održavanja sledećih parlamentarnih izbora. Pravljenje ovog kompromisa sa vlašću je kalkulantsko. Ono prihvata pravo vladajućih stranaka da i dalje narušavaju zakon iz svojih, parcijalnih političkih interesa. Ono daje alibi aktulenoj vlasti za dosadašnje nepoštovanje zakona ali i sledećoj vlasti da iznadje novo objašnjenje za dalje odlaganje primene zakona. Argumentaciju za neodložno povlačenje države iz vlasništva, pre svega iz Politike i Večernjih novosti, koje nema baš nikakvu zakonsku osnovu, trebalo je zasnovati na everopskim standardima i strateškom opredeljenju Vlade da ove godine dobije kandidaturu za članstvo u EU. Povlačenjem iz ovih medija Vlada bi dokazala svoje opredeljenje za evropske vrednosti, a u slučaju Novosti i reformsku orijentaciju ka borbi protiv organizovanog kriminala, na koji u ovom slučaju ukazuje najnoviji izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije.

U delu o štampanim medijima izostavljeno je opredeljenje za podsticanje odredjenih vrsta medija koje imaju poseban značaj za jačanje demokratskih odnosa i osnaživanje pluraizma, na koje se Strategija poziva. Kvalitetnu dnevnu i nedeljnu štampu - posebno lokalnu, društveno relevantne agencijske servise, užasno zanemerenu dečiju i omladinsku štampu (ili web portale) je svakako trebalo odvojiti od tabloidno-tračerskih i modi okrenutih novina. Legitimno je bilo, u javnom interesu, predložiti konkretno smanjenje poreza za pomenute medije, jer je njima teško da opstanu na tržištu, uprkos velikog društvenog značaja. U sledećem razdoblju bi se ovakve olakšice mogle predvideti za neke druge vrste štampanih medija. Umesto toga, ponuđena je još jedna kalkulantska i neobavezujuća formulacija – samo će se „razmotriti mogućnost“ smanjenja (doduše, „značajnog“) poreza i to na prodaju svih štampanih glasila. Takve olakšice je trebalo ponuditi i za medije civilnog skektora, koji su zanemareni deo medijske scene, a koji se u Strategiji i ne pominju, osim u kontekstu medija na jezicima manjina.

Javnom servisu je posvećena zaslužena pažnja. Za pohvalu je insistiranje na uvodjenju u RTS sadržaja na jezicima manjina (van Vojvodine). Medjutim, druge konkretne programske obaveze javnog servisa su formulisane tek kao neobavezujuće preporuke („nastojaće da smanje broj repriza“, „neophodna je veća odgovornost rukovodećih i uređivačkih kolegijuma“) bez i nagoveštaja potrebe uspostavljanja jasnih indikatora za vrednovanje njihovog ostvarivanja. Opšta obaveza „unapređivanja programskih funkcija“ čak je i dodatno relativizovana „okvirom datim mogućnosti“. Direktor RTS godinama tvrdi da je postojeća produkcija RTS već herojsko delo “u okviru datih magućnosti”, iako je ukupni obim obrazovnog, kulturno-umetničkog i dečijeg prorama - ono po čemu javni servis treba da se razlikuje od komercijalnih emitera - gotovo istovetan njegovom oglasnom programu. Nigde se ne pominje cilj podizanja produktivnosti zaposlenih u javnom servisu. Ne pominje se ni strateški cilj boljeg profilisanja Prvog i Drugog programa RTS, ni problem marginalizovanja i ono malo vredne programske produkcije Drugog programa koju će ugroziti ponovno prenošenje sednica republičkog parlamenta. Ako je javnim servisima data mogućnost da u digitalnom emitovanju zatraže još programa, u Strategiji je bar trebalo naznačiti prioritetne vrste ovih programa, kako ovo ne bi bila volja samo rukovodstva javnog servisa.

Da li regionalni javni servisi? Šteta je što autori strategije nisu bolje obrazložili odustajanje od ove ideje. Ako se tvrdi da je ona u ovom trenutku neostvariva, možda je trebalo naglasiti perspektivu da se oni kao takvi razviju u sledećem razdoblju, posle 2016.godine, a u medjuvremenu ponuditi neko prelazno rešenje.

Jovanka Matić

O autorima tekstova

MC Newsletter
17. jun 2011.