Kragujevačka inicijativa ponovo među Srbima

Kada je pre oko tri godine menadžment Radio televizije Kragujevac pokušao da zainteresuje grupu kragujevačkih privrednika, čiji se integritet i poreklo kapitala ne dovode u pitanje, za akcije te medijske kuće, jedan od njih iskreno je pitao: „A koji je moj interes da kupim televiziju? Neću da se kandidujem na izborima, a na tržištu mediji ne opstaju“.

Otprilike u isto vreme 35.000 građana Niša svojim potpisima zatražilo je da se gradska televizija ne privatizuje, a cena male, široj javnosti nepoznate televizije iz Vrnjačke Banje izašla je na dva miliona evra.

Već te 2007. godine potpuno je jasno da važeći način privatizacije loše utiče na medijsku situaciju u Srbiji, da elektronske medije kupuju tajkuni zainteresovani za poslovne zgrade javnih preduzeća i ostvarivanje političkog uticaja, a da problem lokalnih stanica nije u dominaciji zavičajnih političkih struktura, već u nedostatku finansija. Zbog svega toga grupa medija (Radio Subotica, TV Niš, RTV Novi Pazar, RTV Preševo, Radio Leskovac, Radio Valjevo, RTV Pančevo i Radio televizija Kragujevac) pokreće inicijativu, koja će u javnosti postati prepoznatljiva kao „Kragujevačka“, jer se potpisuje u Kragujevcu, kojom traže formiranje regionalnih javnih servisa i zakonsko izuzimanje ovih medija iz obaveze privatizacije. „Kragujevačka inicijativa“ postaje i jedan od retkih tekstova koji, bez pritiska, u integralnoj verziji na albanskom usvaja Skupština opštine Preševo, na mađarskom odbornici subotičkog parlamenta, a na srpskom skupštine gradova Niša i Kragujevca.

Vreme od pokretanja „Kragujevačke inicijative“ do rasprave o predloženoj Medijskoj studiji obeležilo je poništavanje najvećeg broja privatizacija u medijima, gašenje više nego pristojnih lokalnih i regionalnih stanica (najdrastičniji primer je TV Kraljevo), a praksa je pokazala da se privatizacijom medija nije postigao željeni cilj. Medijska scena nije demokratizovana, politički uticaj nije smanjen, nije povećano razvojno ulaganje u privatizovane medijske kuće, profesija nije profitirala, javni interes je zanemaren, a zaposleni su gubili i osnovna prava iz oblasti radnog prava. Što se tiče političkog uticaja, on ne samo da nije prestao privatizacijom medija nego je čak i povećan. Dokaz za to su i podaci o ponašanju medija u predizbornoj kampanji, koji govore o izraženom uticaju finansijskih i političkih centara moći. U međuvremenu se, pored postojanja javnog servisa Vojvodine, slično pravo daje i Beogradu, kroz Zakon o glavnom gradu, čime se značajan broj građana „ostatka Srbije“ stavlja u neravnopravan polaj, a regioni su u beogradocentričnim medijima predstavljeni kroz obrazac „Žikine šarenice“, uz sve uvažavanje ove emisije.

Medijska studija, koju je u saradnji sa ekspertima Evropske komisije nedavno predstavilo Ministarstvo kulture, prema oceni radio i televizijskih kuća okupljenih u „Kragujevačkoj inicijativi“, jedan je od retkih predloga regulisanja medijske scene u Srbiji u koji je ugrađena realnost. Preporuke Medijske studije promovišu javnu misiju, ali i po prvi put nameću temu decentralizacije medijskog prostora u Srbiji. Jer, potpuno u skladu sa evropskim standardima i uz uvažavanje stanja u srpskim medijima, studija podrazumeva postojanje javnog medijskog servisa Srbije, ali i samostalne regionalne javne servise, koji bi emitovali program za područje regiona, ali i programski participirali u okviru nacionalnog javnog servisa.

Naravno, idealno rešenje ne postoji, ali je neophodno formalno dobro postaviti mehanizme koji će obezbediti slobodu uređivačke politike, slobodu govora, ali i aktivno učešće građana u lokalnoj zajednici.

Jovanka Marović

O autorima

MC Newsletter, 10. septembar 2010.