Odgovornost, javni diskurs i društveni mediji

Jedna neodmerena izjava, navodno istrgnuta iz konteksta, pojavila se u društvenim medijima. Uzburkavši javnost, jedno kraće vreme vruća tema je zauzela mesto na stranicama mas medija. Činjenica da je autor izjave osoba aktivna duži niz godina u javnom životu, dala je situaciji dodatnu težinu. I posebna panel diskusija tim povodom je organizovana. Na njoj se pričalo o slobodi govora, cenzuri na internetu i onlajn reputaciji, pri čemu bitne teme jesu dotaknute, ali čini se da je u žaru diskusije jedno od suštinskih pitanja zaboravljeno, te je ostalo da čuči negde skriveno u svakome od nas i dalje kao pitanje lične odluke, vaspitanja ili mere odmerenosti.

Priroda funkcionisanja javnog diskursa ne bi trebalo da bude nepoznati teren, barem ne onima koji se medijima i komunikacijama profesionalno bave i onima koji svoj život vode pod budnim okom javnosti. Uticaj ovih pojedinaca na širenje ideja i formiranje stavova javnog mnjenja nije zanemarljiv i to jeste deo odgovornosti koje svaka medijski prisutna javna ličnost mora biti svesna. Veoma pažljivo osmišljena izjava ili eksponiranje u medijima kreiraju određenu sliku i šalju odgovarajuću poruku, dok se neopreznost definiše kao ozbiljan faux pas.

Društveni mediji, iako proistekli iz sajber sveta Vilijema Gibsona zamišljenog kao virtuelna realnost, kao opozit pravoj stvarnosti koju živimo, kao svet avatara i paralelnih identiteta, teško da su to i dalje. U dvadeset i prvom veku društveni mediji itekako predstavljaju važan i uticajan način učestovanja i oblikovanja javnog diskursa. Iako manje formalni i razgovorni po svojoj prirodi, bez konvencionalnih okvira i ograničenja mas medija, gde se već postojeće, definisane forme i zakonitosti poštuju, čini se da društveni mediji još nisu svhaćeni dovoljno ozbiljno, te su njihove kategorije, okviri i pravila rastegljivi pojmovi i često stvar individualne interpretacije. Fizička distanciranost od sagovornika o kome u komunikaciji putem društvenih mreža često ne znamo ništa, već nam je ostavljeno da ga intuitivno zamišljamo, kao i belilo ekrana čini se da utiču na autora poruke da se oslobodi postojećih inhibicija i da on ili ona, svako od nas, pokaže svoj alter ego, svoje drugo pravo ili imaginarno ja. Svesno ili nesvesno internet prostor se doživljava kao igralište na kome se testiraju granice prihvatljivog, a virtuelna realnost se koristi kao opravdanje za rušenje i nepoštovanje dogovorenih pravila i već utvrđenih kriterijuma međuljudske i civilizovane komunikacije. Čini se da se na društvenim medijima svest o težini napisanih reči i uticaju koji možemo da imamo na druge često zaboravlja ili sasvim gubi.

Ukoliko je Vaš profil na društvenoj mreži javno otvoren, Vi ne samo da se obraćate krugu ljudi za koje znate da vas „prate“, već potencijalnoj masovnoj publici, konkretno svima onima koji mogu da razumeju ono što ste Vi poručili. Svest o tome mora biti prisutna. U ovoj situaciji privatnosti više nema, a sama društvena mreža se koristi kao Vaš lični medij masovne komunikacije, odnosno novine, radio ili televizija, ali na internetu. Vi držite sve konce kontrole u rukama, jer Vi uređujete program, ali ste za njegov sadržaj takođe Vi odgovorni.

Izgovorena reč, naročito u javnom diskursu, oduvek je imala svoju težinu. Društveni mediji ne menjaju ovo pravilo i toga moramo biti svesni.

Jelena Mickić

O autorima tekstova

MC Newsletter
4. novembar 2011.