Alisa u zemlji zaglušujuće buke

Savremeno je verovati da je ljudsko društvo, aproksimativno, kroz svoju noviju istoriju smenilo agrarno orijentisan vid organizacije industrijskim, a ovaj informacionim. Pre nekoliko godina, u teorijskom uvodu za jedno istraživanje upotrebe Interneta, osvrnuo sam se na ovo shvatanje na sledeći način: teško je tvrditi da je informaciono društvo ono društvo koje proizvodi više informacija nego prethodne forme društvene organizacije, iako ono, svakako, procesira daleko više informacija od prethodnih istorijskih formi¹. Iluzija neta sastoji se u mišljenju da smo zakoračili u vreme informacionog buma: izvorište ideja su naši umovi, ne naše mreže i naši kompjuteri. Mogućnost svega što registruju socijalni mediji danas oduvek je bila tu. Ipak, čovek je doveo sebe u priliku da bude konzument većeg broja ideja nego pre, što je emancipatorski potez najvišeg reda. Dokle sežu granice ovog novog konzumerizma? Razumevanje ove asimetrije u proizvodnji i potrošnji informacija, od kojih druga podleže limitima koji su daleko niži od limita one prve, suštinsko je za razumevanje prirode i ograničenja socijalnih medija.

Raspodela recepcije informacija u novim medijima, odn. pažnja koju okuplja pojedini akter ili pojedina informacija u javnoj sferi na Internetu, sledi zakonitost koja je bila poznata mnogo pre nastanka Facebook ili Twitter. Zakon stepena za nove medije (engl. Power law), koji opisuje odnos recepcije neke informacije (posećenost nekom vebsajtu, broj pratilaca na Twitter-u, čitanost nekog članka na Wikipedia) prema rangu te informacije u moru drugih, govori da se ogromna proprocija pažnje posvećene događajima u javnoj sferi na Internetu raspoređuje na ekstremno mali deo sveukupnosti događaja koju tamo nalazimo². Ovakva pravilnost je posledica ograničene moći obrade informacija koje pojedinac može da posveti totalitetu pred njim: mi moramo da izdvojimo nešto čemu ćemo se posvetiti, jer ne postoji opcija da saznamo i shvatimo sve. S druge strane, potreba da naša komunikacija bude smislena dalje uređuje to usmeravanje pažnje socijalno: mi moramo da posmatramo iste stvari da bismo uopšte mogli da formiramo javni diskurs u kome znamo o čemu govorimo. Smisao nije uređen samo sadržajem poruke, već i dometom pojedinačne informacije da osvoji pažnju u mreži konkurentskih informacija. „Medij je poruka“ nije metafora: medij je poruka u meri u kojoj objektivna ograničenja njegovih korisnika utiču na izbor onoga što će biti sadržaj. Zaspite javnost milionima blogova, statusa i tvitova dnevno i zapitajte se šta je od toga informacija. It's in the eye of the spectator, očigledno.

Dakle, filozofija uzimanja većeg čekića („tvituj više“), po običaju, ne vodi baš ničemu. Bilo da govorimo o online novinarstvu, bilo da govorimo o aktivizmu, bilo da govorimo o advertajzingu. Jer imamo više medija nego stvarnosti i više poruka nego čitalaca. I dok hype nadrasta globalnu čaršiju, pitam se, zar nije tako počela i kriza pred kojom se tresu i najsigurniji ekonomski sistemi, kada je virtuelno nadraslo i počelo da se hrani realnim?

Nikad u istoriji tehnološka revolucija nije ustuknula ni pred kakvom konzervativnom etikom. Nasuprot, vodila je isključivo preoblikovanju društvene stvarnosti da bi mogla da bude upotrebljena. Isto tako, i našu epohu će odlikovati temeljno preuređenje vrednosnih sistema. Ono će rezultirati u rešenju ekstremno teškog problema stvaranja prihvatljivo zajedničke realnosti za veliku većinu. Nestrpljivo očekujem to rešenje.

¹ Milovanović, G. (2004). Individua u globalnom informacionom društvu: koncept, teorija i istraživanje informacionog društva. U knjizi “Globalni građani”, ur. Golčevski, N. & Milovanović, G., Centar za proučavanje informacionih tehnologija, Beogradska otvorena škola. Beograd, 2004.

Goran Milovanović

O autorima tekstova

MC Newsletter
16. decembar 2011.