Medijska strategija i politika

"Gov’t has to show will in implementing media strategy"¹

Svog prvog radnog dana Predsednik SAD, Barack Obama, objavio je stratešku direktivu „Open Government memo“ kojom izvršnim organima, odeljenjima i agencijama Vlade određuje da koriste nove tehnologije i online tehnike kako bi informacije o aktivnostima i odlukama približile građanima. U maju 2009, Federacija Finske medijske industrije objavila je strategiju razvoja medijskog sektora Finske, pod nazivom „Making the media sector a winner“² . Cilj je bio formulisati strateške ciljeve i mere koje bi pomogle medijima Finske da se prilagode procesima digitalizacije, Internetu i globalizaciji. U kompletnom tekstu finske strategije država se ne pominje bukvalno niti na jednom mestu. Novopredloženi Nacrt Strategije razvoja sistema javnog informisanja u Republici Srbiji do 2016. godine delegira državi Srbiji 122 (kompleksna) zadatka da bi se nova medijska strategija realizovala. Pri tome nisu baš sve važne teme obuhvaćene. Ovakav postupak nije posledica nekvalitetnog pristupa autora, nego je vrlo jasan pokazatelj u kakvom je ogromnom zaostatku za modernim svetom srpski medijski sektor.

Reč strategija potiče iz vojnog jezika, a odnosi se na plan akcija sastavljen da bi se postigao određeni cilj. Kako se bitke vode stvar je taktike, a odnosi i uslovi u kojima se vode (uključujući i pitanje da li ih voditi) su stvar strategije. U tom smislu Nacrt Strategije razvoja sistema javnog informisanja u republici Srbiji više je taktički nego strateški dokument što su autori verovatno namerno napravili, da bi subjektima koji strategiju zakonima treba da pretoče u praksu, izložili što je moguće više (dramatičnih) medijskih problema i pružili im što više praktičnih pravaca za rešenja koja treba ugraditi u zakone. Razlog je jasan: državna i politička vlast poslednjih 11 godina nije sistematski uredila medijski ambijent. Baš suprotno, država opstruiše medijski razvoj iz partikularnih interesa političara, partija i koalicija, posebno iz želje da drži medije pod kontrolom. Zato je odabir ovakvog taktičkog pristupa u uslovima koji danas vladaju u Srbiji, zapravo najveći kvalitet nacrta strategije. Jasno je predočeno državi šta sve treba urediti i jasno će se videti na šta će vlast pristati, a čemu se protivi. Posle toga, biće moguće oceniti obuhvat novih zakona koji treba da realizuju strategiju, pa će medijska udruženja i mediji imati mogućnost, da, ako ih država razočara, pređu na radikalnije oblike zalaganja za demokratizaciju medija.

Osnovni je nedostatak ovakvog pristupa, što strategija nema „informativnu bazu“, ali ni to nije propust autora strategije, nego je jedan od bitnih oblika državne opstrukcije medija. Naime realni podaci o medijskom sektoru su nedostupni ili teško dostupni (potrebna su skupa istraživanja) jer se ministarstvo za medije i medijske institucije ne bave prikupljanjem, sistematizacijom niti objavljivanjem podataka o sektoru. Tako je danas nepoznat broj zaposlenih u medijima, broj otpuštenih, ko su realni vlasnici, nema ili su retke analizе poslovanja medija, njihovog društvenog uticaja, konkurentnosti, političkih pritisaka na programske šeme i uređivačku politiku, realizacije programskih sadržaja za koje su dobijene dozvole itd. Posebno je teško zapravo nemoguće doći do podataka o poslovanju i problemima poslovanja državnih i paradržavnih medija, što se zloupotrebljava korišćenjem izmišljenih i neproverenih informacija o kvalitetu državnih medijа i stigmatiziranjem privatnih medija, koji po broju čine više od 90% svih registrovanih medija u Srbiji.

Kod svih strategija postoji jedan princip koji se ne može preskočiti: Adaptibilnost strategije realnim uslovima. Tu je možda najslabija strana predložene strategije, koje su predlagači naravno svesni. Naime sigurno je da se iz više razloga njen deo neće realizovati jer su praktično sva predložena rešenjа adresirana na državu. U današnjoj Srbiji nivo razvoja i društveni interes političkih elita ne poklapa se sa interesima predlagača, novinara i novinskih udruženja. Politički odnosi su takvi da se eskalacija političke kontrole nad medijima, pogotovo onim uticajnim, neće zaustaviti ovom strategijom, uprkos prizivanju Evropskih standarda i logično je očekivati da mnogi predlozi neće imati podršku. Prve javne rasprave o Nacrtu su već pokazale takve tendencije. Sledeći razlog, je stručna nesposobnost države i institucija odlučivanja da shvate izazove pred kojima su danas demokratski mediji, a posebno da kreiraju praktična rešenja za ovako veliki broj specifičnih izazova.

Poslednje dve godine, u permanentnom sukobu medija i države, odbrani državne kontrole medija pridružile su se pasivno i aktivno i neke nevladine organizacije koju se kao institucije ili njihovi vodeći predstavnici dobili državne sinekure i od uloge kontrolora vlasti pretvorile su se u „provladine organizacije“, čime medijske slobode gube prirodnog saveznika. Isto tako, poslednjih godina, međunarodni donatori prisutni u Srbiji, gotovo potpuno su napustili bavljenje razvojem medijskog sistema. Uglavnom se zabavljaju tehničkim edukacijama i finansiranjem programskih projekata, pazeći pri tome da se ne zamere vlastima. Njihova podrška borbi protiv nedemokratskih svakodnevnih pojava u medijima (sudska diskriminacija medija i novinara, sistematska ugroženost lokalnih medija, nedopustive privilegije državnih medija na tržištu, kašnjenje privatizacije osam godina, nepostojanje uređenih odnosa poslodavaca i zaposlenih i niz drugih strateških pitanja) znatno je smanjena čak i onih inostranih donatorskih institucija koje su ranije aktivno pomagale demokratizaciju medija u Srbiji. Da se efekti njihovog uticaja više ne osećaju potvrđuju i inostrane institucije koje sistematski ocenjuju medijsku situaciju u svetu i Srbiji. Te ocene nedvosmisleno ukazuju na generalno pogoršanje medijskog ambijenta u Srbiji posle 2004. godine.

Šta dalje? Pošto je odlaganje donošenja strategije i zakonskih rešenja već najavljeno, pouzdano se može reći da pre kraja sledećih izbora neće biti ni strategije niti novih medijskih zakona. To ostavlja dovoljno vremena da predlagači osmisle aktivnosti koje će na realizaciji strategije preuzeti na sebe. Najvažnije biće one na širenju shvatanja da osim od države mediji mogu da žive od tržišta i one na uvođenje inovativnih demokratskih metoda pritisaka na državu da prihvati što više predloženih mera za poboljšanje medijskog ambijenta. A dobro bi bilo i stalno podsećati na rokove i izgubljene decenije.

¹ „Vlada treba da pokaže volju za implementaciju medijske strategije“, Mohammad Hawamdeh, urednik Khaberni.com (The Jordan Times, 20 Jun 2011)

² The Federation of the Finnish Media Industry, Finnmedia, Helsinki, 5.5.2009

Goran Cetinić

O autorima tekstova

MC Newsletter
1. jul 2011.