Konferencija „Višegradska grupa – učenje iz iskustva“, Medija centar, 6. i 7. maj 2010.

Stefan Truščinski iz Poljskog sindikata novinara naglasio je da je važno razumeti da implementacija standarda Evropske unije u medijsku legislativu ne znači prostu imitaciju: „Loši propisi zasnovani na kulturnim nesporazumima mogu da nanesu veliku štetu državi. Srbija mora da ide svojim putem. Mi učimo jedni od drugih, osluškujemo jedni druge, ali nikada ne imitiramo zakone drugih zemalja. Kao nezavisna država, moramo da budemo potpuno nezavisni. A kada je reč o nezavisnosti medija, ona je uslovljena garantovanim konstantnim prilivom novca“.
Upitan da kaže nešto više o solidarnosti poljskih novinara i sindikalnom delovanju, Truščinski je rekao da sindikati zaista mogu da budu od pomoći. „U Poljskoj postoji jedan veliki sindikat, Solidarnost, i veliki broj manjih, od kojih neki okupljaju svega dvoje, troje ljudi. Na poljskom javnom televizijskom servisu sindikat pokušava da uvede promene postavljajući javne zahteve, na primer tražeći od vlasnika da ne zapošljavaju 400 vozača, da smanje plate pojedincima koji primaju nepristojno visoke iznose i tako dalje... Međutim, sindikati mogu da promene stvari samo ako rade zajedno“.
Komentarišući privatne medije u Poljskoj, Truščinski je rekao da postoje samo dve zaista velike privatne televizije. Prema njegovom mišljenju, zato što imaju jednog direktora one se razvijaju mnogo brže: „Imate jednog čoveka koji donosi jednu odluku, dok na javnom servisu, gde odluke donosi pedeset ljudi, sve ide mnogo sporije i na kraju završite sa 200 različitih odluka“.
Adam Černi, nekadašnji glavni urednik i spoljnopolitički komentator češkog lista Ekonomija, pokušao je da ukratko sumira dve decenije od pada komunizma i poslednjih pet godina, koliko je Češka u Evropskoj uniji: „Hiljadu puta nam je bolje nego u komunizmu, ali nam je mnogo gore nego što smo očekivali da će biti. Glavna briga medija, sloboda govora, ne sme biti uzeta zdravo za gotovo. Ona je konstantan proces, borba između različitih, sukobljenih interesa. Nema više jedne partije koja kontroliše medije, ali partije koje su danas na vlasti često su faktor koji ima uticaja na medije. Situacija je slična onoj u Srbiji. Od posebnog su značaja javni mediji i njihovo postojanje. Oni nisu najjači igrači na medijskoj sceni, ali je neophodno da postoje“. Černi je naveo primer televizije Nova, prve privatne u Češkoj, koja se promenila od devedesetih na ovamo. Vlasnik je devedesetih godina imao otvorenog uticaja na politički život posredstvom informativnog programa: „Danas tamo imamo posla sa banalizacijom vesti, a TV Nova i dalje kreira javno mnjenje. Spoljna i unutrašnja politika dobijaju malo prostora u njihovim vestima, što građane dovodi u stanje apatije i nezainteresovanosti za politički život, a to je vrlo loše“.
Što se tiče novinarskih sindikata, Černi smatra da su oni neophodnost. „U ovim našim zemljama sindikati su morali naporno da rade kako bi se oslobodili reputacije koju su stekli u komunističkom režimu. Međutim, neke akcije sindikata bile su zaista uspešne, poput generalnog štrajka na češkom javnom TV servisu zbog postavljenja novog direktora koji je bio politički vrlo jasno orijentisan. Taj štrajk je na kraju doveo do promene zakona i promene načina izbora direktora javnog servisa“.
Prema Černijevom mišljenju dobri zakoni jesu zapravo dobri predlošci za uspešno funkcionisanje medija, ali nisu dovoljni samo dobri zakoni: „Naš trenutno važeći medijski zakon u Češkoj dobar je u delu koji reguliše postavljanje urednika i direktora javnih servisa. Međutim, on reguliše nešto što bi trebalo da rade nezavisna, apolitična tela, uključujući i sindikate. Na kraju na vodeća mesta u javnim medijima ipak dolaze ljudi koji su po volji političkoj eliti – imamo dobar zakon, ali loše se sprovodi. U Sindikatu smo imali žestoku diskusiju o tome da li treba i dalje da učestvujemo u procesu nominacije kandidata za čelna mesta u javnim servisima. Moje mišljenje je da treba da izađemo iz toga i da kritikujemo proceduru, jer u suprotnom doprinosimo postojećoj hipokriziji“.
Černi smatra da su za pitanje medija ključne četiri tačke: sindikati, javni servisi, dobar zakon i njegovo sprovođenje i sloboda govora: „Mi smo u Strazburu dobili neke presude i to nam je mnogo pomoglo u borbi za slobodno izražavanje, ali bez kvalitetnog pravosudnog sistema u našoj zemlji teško je očekivati velike rezultate“.
Eksperti iz Slovačke saglasni su da ulazak u Evropsku uniju nije lek za sve procese na medijskom polju. Peter Kerlik iz Slovačkog sindikata novinara skrenuo je kolegama iz Srbije pažnju na to da frilenseri u Slovačkoj nisu u nimalo boljoj poziciji u odnosu na ovdašnje: „Često se događa da ih primoravaju da potpišu ugovor koji im zabranjuje da rade za druge medije, iako se podrazumeva da frilenser radi za više medija u isto vreme. Najvažniji aspekt koji se promenio od ulaska u Evropsku uniju jeste zakon o autorstvu, ali, bez obzira na to, novinar ne može da bude uključen u sistem samozapošljavanja, on mora da ima ugovor s nekim na osnovu zakona o autorstvu, ali mora sam sebi da uplaćuje doprinose, nema odmor, pravo na bolovanje i tako dalje... Bilo je očekivano da će novinari organizovati protest zbog ovoga, ali to se nije dogodilo. Problem je još složeniji kada je reč o inostranim izdavačima koji posluju u Slovačkoj. Oni imaju sasvim druga pravila u svojim zemljama i novinare tretiraju mnogo bolje. Ali mislim da će uskoro status koji imaju novinari u istočnoj i centralnoj Evropi biti uvezen na Zapad. Veliki izdavači će i na Zapadu početi da primenjuju lošiji tretman. Zbog toga Slovački sindikat novinara insistira na tome da se promene pravila u Međunarodnoj federaciji novinara (International Federation of Journalists, IFJ). To bi predstavnicima naših zemalja omogućilo da uđu u upravljački komitet IFJ i da direktno utiču na rešavanje gorućih pitanja“.
Stefan Truščinski se složio s Kerlikom i dodao da je o ovim problemima mnogo puta razgovarao sa predstavnicima IFJ-a, ali da je stekao utisak da IFJ izbegava ovu temu: „IFJ ima šesnaest članica iz istočne i srednje Evrope, a dvadeset iz zapadne. Naše zemlje moraju snažno da se bore za to da se njihov glas čuje“.
Dragan Kremer iz nevladine organizacije Medienhilfe skrenuo je učesnicima konferencije pažnju na jedan psihološki aspekt stanja medija u Srbiji, a to je da su novinari ovde spremni na to da rade i po trinaest meseci bez plate.
Direktor Medijske dokumentacije Ebart Velimir Ćurgus Kazimir istakao je da su, pod uticajem svetske ekonomske krize, prihodi medija u Srbiji opali za između 30 i 60 odsto, da su ugašena dva dnevna lista, a da je na stotine novinara ostalo bez posla.
Stanislava Benicka, ekspert za elektronske medije iz Slovačke, izrazila je svoje oduševljenje načinom na koji su se srpski novinari borili za sopstvenu nezavisnost pod Miloševićevim režimom i istakla da je pitanje treba li Srbija da uči iz iskustva zemalja Višegradske grupe ili Višegradska grupa treba da uči od Srbije, kada je reč o novinarskoj profesiji i zaštiti prava novinara. Govoreći o trenutnoj situaciji u Slovačkoj, Benicka je istakla da su mediji u ovoj zemlji imali tešku godinu, koju je obeležio pad prihoda od reklamiranja za oko 25 odsto, a tome treba dodati i ubrzani razvoj Interneta i novih medijskih platformi. Štampani mediji u Slovačkoj nisu pretrpeli masovna otpuštanja zbog svetske ekonomske krize. Sa izuzetkom javnih servisa, svi ostali su pokušali da prevaziđu krizu smanjenjem budžeta, odlaganjem novih projekata i smanjenjem ulaganja u razvoj. Sa medijskog tržišta nestao je samo jedan politički dnevni list, dok su, s druge strane, dve komercijalne televizijske stanice otvorile po još jedan kanal: „Kada je reč o lokalnim medijima, oni se u oko 80 odsto slučajeva u potpunosti finansiraju iz budžeta lokalnih samouprava i nijedan nije zatvoren zbog krize. Moja je stručna ocena da je razlog za to upravo taj što ih finansiraju lokalne samouprave, a vlast uvek nađe novac da poveća svoj uticaj na lokalne medije“, rekla je Benicka.
Nataša Vučković Lesandrić, pomoćnica ministra za medije u Ministarstvu kulture Srbije, istakla je da u Srbiji čak 70 odsto novinara ima završenu samo srednju školu i da naša zemlja pati od nedostatka kompetentnih medijskih profesionalaca: „Ovaj nedostatak jedan je od faktora koji dovode do razjedinjenosti struke u borbi za veća prava, jer je poslodavac svestan da uvek može da zaposli drugog novinara i plati ga još manje“.
Prema rečima Stefana Truščinskog, nejedinstvo je veliki problem koji takođe postoji u Poljskoj. U vreme održavanja konferencije navršilo se dve godine otkako u Poljskoj traje javna debata o medijskom zakonu, što doprinosi još većim podelama unutar struke: „Poljska javna televizija podeljena je između opozicije i vlasti. Nezvanično, jedni kontrolišu jedan, a drugi drugi kanal Poljske televizije. Drugi problem je budžet. Vlada nije zainteresovana da ga rešava, jer ga smatra unutrašnjim problemom poljskog javnog televizijskog servisa. Broj građana koji redovno plaćaju pretplatu opao je sa 70 na 20 odsto, iako iznosi svega četiri evra mesečno“.
Adam Černi je primetio da pretplata nikako ne može da bude dovoljna za finansiranje medija, jer je iznos koji se naplaćuje fiksiran, a troškovi medija nisu. „Rešenje bi bilo usklađivanje iznosa pretplate sa inflacijom. Ovo je velika tačka razdora u Češkoj, gde je menadžment televizijskog javnog servisa tražio od Vlade da to uvede, ali je Vlada odbila“.
Černi je kao jedan od većih problema u Češkoj naveo političku kontrolu nad javnim medijima, koja se menja sa svakom promenom vlasti, pa svaka nova vlada imenuje nove članove Medijskog saveta. „Tome treba dodati i činjenicu da komercijalni mediji marginalizuju informativni program, a višestruko su gledaniji od javnih medija“, rekao je Černi.
Učesnike konferencije iz Srbije zanimalo je koliko prostora u programima javnih servisa zemalja Višegradske grupe dobijaju programi na jezicima nacionalnih manjina. Ivo Šlosarčik, ekspert za medijsku legislative i profesor na Karlovom univerzitetu u Pragu, rekao je da su u javnim medijima određene kvote za programe nacionalnih manjina, a da se u komercijalnim medijima takvi programi emituju uz podršku države, kroz različite projekte: „Ipak, imamo problema s medijskim tretmanom romske manjine“.
Stanislava Benicka odgovorila je da u Slovačkoj programi na jezicima nacionalnih manjina postoje samo na javnom servisu, ali da postoje specijalizovane radio stanice na manjinskim jezicima. Peter Kerlik je na to dodao da sve manjinske grupe uveliko koriste nove medije, poput Interneta, a kada je reč o verskim zajednicama postoji verska televizija Luks, koju finansira Vatikan. Benicka je navela da privatni mediji nemaju nikakvu zakonsku obavezu da emituju sadržaj na jezicima manjina, ali da postoji način na koji ovakvi programi na komercijalnim stanicama dobijaju podršku iz javnih finansija. Naime, u Slovačkoj postoji takozvani „audiovizuelni fond“ od kojeg sredstva može da traži bilo koja kompanija koja želi da proizvodi programe iz određenih oblasti, a jedna od njih su i nacionalne manjine.
Suzana Jovanić iz Fonda za otvoreno društvo u Srbiji rekla je da je to dobar primer koji bi Srbija mogla da sledi, jer bi mogao da podstakne kompanije na proizvodnju društveno odgovornih sadržaja. Ona je takođe primetila da svi, po inerciji, tražimo rešenja u zakonskoj regulativi, samoregulativi, i sl. „Ali, postoji i nešto što se zove pitanje odgovornosti. Nije reč samo o odgovornosti medija, već i drugih učesnika, javnosti, medijskih konzumenata“. Jovanićeva je dodala da zakonsko rešavanje problema vlasništva u medijima neće u potpunosti razrešiti situaciju: „Novi vlasnici ne ulažu u sadržaj, niti u kvalitet programa. Kvalitet programa zavisi od uređivačke politike i od novinara, ali vlasnici kupuju medije kako bi povećali sopstveni uticaj. Čak i ako bi samoregulacija funkcionisala, bez prave saradnje između medijskih profesionalaca i profesionalnih udruženja nijedan cilj ne može da bude postignut. Zašto čekati Brisel da razreši naše probleme, u vreme kada je u celom svetu uloga medija potpuno redefinisana. Takođe, tu je i pitanje javnosti: da li je organizovana, da li je iko išta pita, da li ima pravo da govori?“, upitala je Jovanićeva na samom kraju konferencije.

Autor: NN