Dometi medijske strategije

Medijska strategija koju su medijska udruženja bukvalno izborila tokom više od godinu dana rasprave i, na momente mukotrpnih, usaglašavanja sa predstavnicima vlasti, sama po sebi neće ništa promeniti na medijskoj sceni. Ugledni srpski medijski eksperti su u pravu kada izražavaju skepticizam u odnosu na strategiju, ali treba imati u vidu da se od nečega mora poći i da je bolje imati dokument kojim se Vlada, makar samo deklarativno, obavezala da će popravljati stanje na medijskoj sceni, nego ne imati ništa.

Strategija, formalno gledano, jeste komad papira koji u zakonskom smislu nikoga ne obavezuje, a stvari bi zaista mogle da počnu da se popravljaju tek nakon što se donesu zakoni i druga akta bazirana na opredeljenjima iz strategije. Otuda će u narednim mesecima i godinama sve zavisiti od sposobnosti i umešnosti udruženja i asocijacija da se izbore za primenu Strategije, kao i od spremnosti sadašnje i budućih vlada da realizuju obećanja data prihvatanjem strategije.

Izvesno je da nikakvih izmena zakona neće biti do parlamentarnih izbora koji se očekuju na proleće iduće godine. Jer, ipak se ne događa da se vlasti i drugi centri moći koji imaju uticaj na medije opredele za smanjivanje tog uticaja u vreme predizborne kampanje. Već počinju bespoštedni politički obračuni u kojima će, kao i uvek do sada, mediji igrati veoma važnu ulogu.

Ali, pre izbora bi se možda mogle dogoditi neke promene kada je reč o načinu na koji se troši novac iz republičkog, pokrajinskog i opštinskih budžeta namenjen medijima. Naime, Srbija je od 1. januara obavezna da primenjuje evropske standarde kada je reč o dodeli državne pomoći. A ti standardi podrazumevaju da se državna pomoć ne može upotrebljavati na način koji bi narušio ravnopravnost svih učesnika na tržištu.

Drugačije rečeno, država ne bi smela da upumpava budžetski novac (dakle narodne pare koje daju svi poreski obveznici) samo u medije čiji je ona vlasnik, kako to sada obično čini. Na taj način se određeni mediji stavljaju u povlašćen položaj na tržištu, a takođe se zadržava veoma važan kanal uticaja na uređivačku politiku. Oni drugi, koji nisu u vlasništvu ili milosti vlasti, ostaju osuđeni da tavore ili da se ugase na sve siromašnijem tržištu, čime se ugrožava medijski pluralizam.

U ovom trenutku nije jasno kako će se stvari sa novcem zaista odvijati. Naime, postoje i tumačenja prema kojima se pravila o trošenju državne pomoći odnose prevashodno na plasiranje robe i usluga na evropsko tržište, čime se zemlje EU štite od državnog intervencionizma. Udruženja i asocijacije svesni su da u ovom pogledu nema izričito definisanih pravila koja bi se morala automatski primeniti na domaću medijsku scenu, ali najavljuju da će se žestoko boriti da se stvari promene.

Uvereni da slobodno tržište podrazumeva fer utakmicu, da je to jedno od osnovnih pravila koga svi moraju da se drže i da EU treba da podrži zahtev za promenu načina trošenja budžetskih sredstava namenjenih medijma, udruženja i asocijacije sve glasnije traže od vlasti da uvedu nova pravila u ovoj oblasti. Uskoro će u Beogradu biti održano jedno savetovanje na kome će predstavnici EU i susednih zemalja govoriti o iskustvima vezanim za primenu evropskih pravila u dodeli državne pomoći.

Osnovni zahtev strategije je da se budžetskim novcem ne finansira tekuće poslovanje medija, nego da se finansira javni interes. To podrazumeva obavezu vlasti da raspisiju konkurse na koje bi se javljali mediji sa svojim projektima. Nezavisne komisije, koje ne bi činili predstavnici vlasti, odlučivale bi o tome koji projekti su u javnom interesu, odnosno koji treba da dobiju budžetski novac. Vlasti i u ovakvom modelu mogu da utiču na raspodelu novca, ali je prostor za favorizovanje „poslušnih“ medija znatno manji nego kada se budžetom unapred odredi koliko će novca određeni opštinski medij (javno preduzeće) dobiti u toku jedne godine.

Mehanizmi za ovakav način raspodele sredstava nisu, međutim, još određeni, pa bi se moglo dogoditi da vlasti na početku iduće godine naprosto saopšte da moraju da nastave po starom. To je i glavni razlog što su udruženja i asocijacije, odmah po usvajanju strategije, zatražili da se utvrde mehanizmi za prelazak na projektno finansiranje u narednoj godini. Vlasti su taj zahtev jednostavno prećutale.

Tvrdnje da će promena o kojoj je reč, sama po sebi, rezultirati gašenjem medija koji su sada u vlasništvu opština mogu da se prihvate samo ukoliko se pođe od stava da se budžetskim novcem može finansirati samo ono što je u vlasništvu opštine, pokrajine ili republike. A medijska strategija upravo zahteva da se taj princip napusti i da država promeni način raspodele novca, a ne da smanji izdvajanja za javni interes u medijskoj sferi. Naprotiv, bilo bi uputno da se ta izdvajanja povećaju.

Kada se sve sabere, strategija jeste usvojena, ali nikakve promene nisu zagarantovane. Iskustvo nas uči da ih i ne može biti bez kontinuiranog pritiska, ne samo medijskih udruženja i asocijacija, nego i šire javnosti. A strategija je, osim promene načina finansiranja medija, predvidela i povlačenje države iz vlansištva nad medijima, zabranu stvaranja monopola, transparentno vlasništvo nad medijima i niz drugih promena koje bi takođe mogle da budu bolne.

Predvidela je i formiranje šest novih regionalnih javnih servisa čemu se asocijacije i udruženja žestoko protive, smatrajući da će se na taj način dodatno ojačati pozicija medija koji su povezani sa državom. Udruženja i asocijacije takođe su protiv rešenja koje predviđa da vlasnici medija budu saveti nacionalnih manjina jer je, u osnovi, reč o političkim telima. O obe ove stvari će se još dosta raspravljati.

Dragan Janjić

O autorima tekstova

MC Newsletter
18. novembar 2011.