Slobodni novinari u Srbiji

Samo lepo zvuči...

Za koje medije i da li uopšte slobodni novinari mogu da pišu za neke medije u Srbiji – pitanje pristiglo iz Medija centra odvuklo me je u mnogo bolja vremena iz bliže prošlosti, kada je bilo i više slobode u medijima ovde i više prostora za „slobodnjake“. Pošto je, zapravo, reč o robovima moguće je da im i naziv („slobodni novinari“) i ne pristaje. Je li to onaj novinar što nema redakciju i(li) onaj ko se u dobroj meri veže za jednu sredinu, ali u oba slučaja radi se o ljudima koji ne ostvaruju pravo na zdravstveno i penziono osiguranje. O zaradi nećemo. I kako onda takav status može da bude oivičen slobodom.

Reč je, dakako, o ljudima koji nisu uspeli da pronađu redovno zaposlenje ili su posao izgubili poslednjih desetak i više godina u vremenu koje većina običava zvati tranzicionim. U međuvremenu su redakcije prešle u ruke najrazličitijih bitangi, a zanatski su na niskom novou i zamislite novinara koji ide „na događaje“, piše izveštaje i juri u nekoliko redakcija, nudeći svoj materijal. Ne ulazeći u kvalitet odabira i vrednost (jezičku i svaku drugu) nekog zapisa teško je verovati da će to neko „kupiti“, odnosno da će se, recimo, pojaviti u novinama. Zašto? Prvo, to niko unapred ne može da dogovori, a većina redakcija ima dovoljno „kadra“ da pokrije sve što joj treba i takva avantura unapred je osuđena na neuspeh. Još gore je zamisliti da se „proda“ analitički tekst, intervju ili možda komentar.

Inače, godinama mi je svaka pomisao na slobodnog novinara vukla prema Vladimiru Markoviću, starijeg kolegu koji se godinama borio za mesto u beogradskom žurnalizmu. Pratio je većinu konferencija za štampu, najpre u Tanjugovom Međunarodnom pres-centru, kasnije godinama i u Medija centru i govornicima postavljao uglavnom tri pitanja koja bi iščitavao iz svog notesa. Na pitanje gde će to da objavi Marković nije imao valjan odgovor i često pokazivao ranije otiske koji su od čestog reklamiranja već bili pohabani. Druga pomisao ide ka Teofilu Pančiću, kolegi od formata u svakom pogledu za kojeg sam nakon dugo godina otkrio da nije u „radnom donosu“ u nedeljniku Vreme (listu kome je nesumnjivo dao jak pečat) i da je Pančić, u stvari, jedini pravi, uz to i kvalitetan free lancer. Moguće da ih je mnogo više, a Pančića navodim više kao primer, da novinar njegovog kvaliteta i ugleda nema posao u ovoj zemlji. (Umesto toga dobija batine na ulici!) Ako govorimo o prostoru nekadašnje Jugoslavije, nesumnjivi rekorder je Ivica Molnar Soljanac, Cavtaćanin, novinar i pesnik koji se verovatno potpisao u najviše medija ondašnje nam zemlje.

Slobodni novinar, definicija, stanje, perspektive... sve je obavijeno maglom u Srbiji. Usputno pitanje: kako se zove novinar koji godinama redovno odlazi na posao u neku redakciju, glumi zaposlenog i uzalud čeka da urednik predloži gazdi da ga primi!? Pre vidim druge dve grupacije koje nezaposlenim novinarima uzima deo plena. Jednu čine novinari koji su nema sumnje svojim ugledom, ali i dugogodišnjim vezama sa kolegama u drugim redakcijama, pribavili sebi dodatnu aktivnost, ili, kako to novinari najčešće zovu, tezgu. Većina dobro poznaje zanat, ali su i mafifetluk-majstori i olako sebi obezbeđuju i prostor i zaradu u drugim medijima. Na pitanje zašto jednom „estradnom“ kolegi obezbeđuje drugi posao odgovorio je da mu „navlači čitalačku publiku“. Moguće, iako je malo verovatno, jer takvi, misleći da su zvezde, terkstove tek otaljavaju. Drugi su brojni i koliko god da su neizbežni i potrebni medijima oni vremenom usmisle da su stvoreni za pisanje (i govorancije) i da je svaka njihova reč blagotovrna za narod i državu. Osim najrazličitijih analitičara, specijalista i onih opšte prakse (pšenica, medicina, politika... može sve, samo da se pojave) tu su „javne ličnosti“ koje život ne mogu da zamisle ako se redovno ne pojave u nekom mediju. (Umesto da čitaju oni pišu, kako je govorio jedan naš pisac). Imaju i podgrupu, one što kao dugogodišnji penzioneri sede u svojim udobnim domovina i, iako u poznim godinama, ispisuju duge i besmislene analize i poglede koje čim zgotove šalju redakcijama, časopisima, nude pojavljivanje na radiju ili televiziji.

Ne vidim nikakvu perspektivu za ovaj sloj ljudi kojima u dobroj meri i sam pripadam. Bez stalnog zaposlenja, zdravstvenog i penzionog osiguranja osuđeni su za na jadnu poziciju kojoj ne vidim rešenje. Malobrojni, razjedinjeni i bez uticaja u društvu nisu u prilici da moćnicima predoče problem i iskamče bilo kakvo rešenje. Na kraju, ne vidim razloga za njihovo postojanje. Ono što ne obave zaposleni i honorarci stići će iz agencija, a za slobodnjake dodatni problem su zarobljeni mediji u ovoj zemlji i što „slobodu“ odlično (pod)nose novinari uglavnom naoružani sluganstvom (neprofesionalizmom) i neznanjem.

Dragan Banjac

O autorima tekstova

MC Newsletter
15. jul 2011.