Sedma sila - nekad bila

Krčm(lj)enje medija započeto odmah po ustoličenju demokratskih prevaranata, oktobra 2000. godine, nije, kako su mnogi pomislili i poželeli, doprinelo njihovom spasenju, zaokretu ka većoj slobodi i profesionalnošću. Naprotiv, može se reći da ih je Slobodan Milošević „ubio“, a njegovi naslednici (kukavički) još dotukli. Ništa na tom tasu nije donela ni prodaja dela medija strancima koji su se, prema očekivanju, ustremili na veće, tiražnije i regionalno važnije. Na meti su se našli Politika, Večernje novosti i novosadski Dnevnik a nije proteklo dosta vode Dunavom da strani ulagač shvati s kim ima posla.

Kada je reč o „najstarijem listu na Balkanu“ (Politika), što mi zvuči dosadno kao stara torinska dama (Juventus), znano je da je sve krenulo 2002. godine, kada je tadašnji premijer Zoran Đinđić sa Bodom Hombahom dogovorio da nemački WAZ (Westdeutsche Allgemeine Zeitung) otkupi polovinu vlasništva nad Kućom u beogradskoj Makedonskoj ulici. Ivan Torov, bivši novinar tog dnevnika (nakon Borbe, Naše Borbe i lista Danas), kaže da je ambicija bila „da nemački partner novim investicijama podstakne ekspanziju“ te novinske ustanove, ali da se veoma brzo pokazalo „da je model vlasništva i upravljanja, zapravo, postao najveći limitirajući faktor“. Šta se moglo očekivati u situaciji kada su jednak udeo imali osnivač, država i nemački ulagač, a uređivanje novina i izbor glavnog urednika za sebe je obezbedila država. Teško je razumeti da neko otkupi 50 odsto jednog takvog lista i nema ambiciju da utiče na njegovo uređivanje. Takav odnos rezultirao je, naročito posle likvidacije premijera (politčko-kriminalni vrh zemlje!), da „crna“ ponovo postane „jako sredstvo Koštuničine nacionalističke optike“ (Torov), a kasnije dugo luta, profesionalno i materijalno (pro)pada. Nemci uviđaju da im se ne isplati da promovišu politiku koja im ne donosi profit.

Sa Večernjim novostima stvar je još zamršenija. Relativno kasno (jesen 2006) stavljene su na tezgu, kada predstavnici WAZ-a sa Milanom Bekom i Miroslavom Miškovićem parafiraju ugovor sa „Sentom“ Stanka Subotića. Kupljene su većinske akcije malih akcionara lista za šta je potrošeno 14 miliona evra (trećinu uplatio „Stadlux“ Milana Beka, uz sporan milion Miroslava Miškovića), a dogovoreno je da ugovarači međusobno rezreše vlasničke odnose. Preko svojih firmi („Ardos“, „Trimaks“ i „Karamat“), Beko je imao 64.2 odsto, a dve godine kasnije iz trojca je dilitovan Subotić i (decembra 2008.) „Ost holding“ (WAZ) i „Stadlux“ (Beko), čime se drugom dodeljuju „menadžerski poslovi“ koje valja definisati posebnim dodatkom koji – nikad nije donet. Otad sve ide ukrug, zakonodavac je propisao da je vlasnik dužan da proda sve akcije preko 25 odsto, u protivnom mu se može oduzeti „pravo glasa“ preko tog procenta. Beko to nije uradio, firme mu se tretiraju kao inostrane i Komisija za hartije od vrednosti - nema zakonsku mogućnost za pokretanje prekršajnog postupka. Nemačkom ulagaču osporeno je sve, ali nakon neuspele kupovine preko najmoćnijeg čoveka ovog večernjaka, njegovog glodura Manojla Vukotića, sve je skrenulo na dva koloseka, sudski i politički. Ni u WAZ-u nema idile, firmu, tvrdi njihov bivši poverenik za Balkan, vode dve posvađane porodice, a glavnom posredniku za Srbiju (Hombahu) se žuri da pre isteka mandata naplati svoj trud u Srbiji.

Dnevnik? U jesen 2003. godine, nakon političkih i sindikalnih zavrzlama, Skupština Vojvodine (osnivač) je podržala Ugovor o strateškom partnerstvu nemačke medijske kompanije i Dnevnika. U novom preduzeću, „Dnevnik Vojvodina pres“ 55 odsto upravljačkih prava imala bi firma iz Esena, a Pokrajina („Holding Dnevnik“) ostatak, 45 odsto. Nakon što je Srbija odlučila da najuri nemačkog kupca, WAZ je novosadskoj firmi ponudio da preuzme (otkupi?) njegovih 55 procenata osnivačkih prava, ali to nije prihvaćeno od strane Pokrajine, ne želeći vezanu trgovinu koja podrazumeva da se deo dugova otpiše. Dinko Gruhonjić i Nedim Sejdinović iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine, koji važe za veoma obaveštene i pouzdane izvore, tvrde da je WAZ-u mig za izgon stigao upravo iz vrha vlasti i da su Nemci otišli ponajviše zato što „od države, kojoj su uredno plaćali sve dažbine, nisu dobili pomoć u skladu sa zakonom“.

Nemački ulagač se i u slučaju Dnevnika osvedočio ne samo u naš odnos prema poštovanju dogovorenog i potpisanog nego i u sudstvo koje je kao i sve u ovoj zemlji – palanačko. Firma „Dnevnik Vojvodina press“ (Privredni sud u Novom Sadu, početkom jula prošle godine) nije vlasnik prava na znak (logo) koja, kao i izdavačka prava pripadaju „Holdingu Dnevnik“… Mrcvarenje će se nastaviti sve dok se nemački koncern ne povuče i zaštitu svojih prava namiri preko Međunarodnog suda. Tu redovno ostajemo „kratkih rukava“ i debelo se naplaćamo, ali javnost o tome veoma malo zna. Mediji prenose uglavnom izjave kao što je ona dobro poznata („patriotska“) glavnog urednika Večernjih novosti koji ne govori koliko je dobio/trebalo da dobije za posredovanje. On sve pokriva time što mu je žao što je upoznao Hombaha i da štiti srpske nacionalne interese. Inače Dnevnik, nekad moćno preduzeće i list sa solidnim tiražom, prema tvrdnji ličnog „zaštićenog svedoka“ lasno je provincijalizovan i sveden na 7.000 prodatih primeraka.

Zašto je ponovo aktuelizovana tema vezana za WAZ-ovu kupovinu u navedenim listovima? Narodni poslanik LDP Zoran Ostojić, poznati novinar, krajem prošle godine u „visokom domu“ (zbog stropa!) pokrenuo je pitanje tri navedene novine jer se, navodno, nešto kuva iza bine. Ostojić tvrdi da iza svega stoje „ljudi iz državnog vrha“ koji su namerni da, priča se, preko Kurira otkupe akcije nemačke firme u tri navedena lista i time pred izbore na proleće još malo medijski zatamne Srbiju. Da sve ostane u našem duhu u priču je uvučen i izvesni narko-diler iz Sarajeva (koji je „proveo više vremena u pritvoru nego u redakciji“), kako bi firma Rodićevih bila prikazana kao spasilac.

Gostujući na „RTS II“ (TV B92), Zoran Ostojić je precizirao da iza Kurira stoje ljudi bliski strukturama vlasti. „Vidite da je reč o gospodinu Bjelopetroviću (Dušan – prim. D.B.), koji je bio savetnik u Ministarstvu pravde, znači tu je Slobodan Homen. Predstavnik WAZ-a, kada je poslednji put dolazio u Beograd, bio je u Vladi Srbije i posetio jednog ministra koji nema nikakve veze sa medijima. Mi smo čuli da je bio u Ministarstvu poljoprivrede - znači reč je o jednoj šabačkoj čiviji koja bi mogla da bude smešna da nije opasna“. Navodno iza svega stoji Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde i Dušan Petrović, ministar poljoprivrede i trgovine (pravnik!), inače Šapčanin. Pomenuti Bjelopetrović i vlasnik Kurira Aleksandar Rodić su kumovi i blizak je prijatelj Slobodana Homena…
Svima koji bi hteli da mediji (novine posebno) ovde budu kao u razvijenim i demokratskim zemljama preporučujem da bolje pogledaju kakva su nam vlada, ministri, školstvo, Crkva, Vojska, policija, Akademija nauka, sudstvo, privreda, izdavaštvo… Sve, zapravo, podseća na našu ustajalu kaljugu i mediji samo liče na (nas) sve ostalo. Uostalom, nedavno jedan mladi kolega u jednom listu poziva javnost da pomogne iseljavanju starijeg gospodina i niko (od pozvanih) nije reagovao. Tako je to u zemlji u kojoj novine uglavnom „izveštavaju“ o prepucavanjima političara namenjenom isključivo obmanjivanju i zaluđivanju masa i slikaju zadnjice „estradnih“ cura. A narod ko narod, samo seiri i zabavlja se. Šajkača je nakrivljena, čeka se da Evropa propadne…

Dragan Banjac

O autorima tekstova

MC Newsletter
13. januar 2012.