Nacionalni saveti i mediji

Slučaj smene Čabe Presburgera, glavnog urednika „Mađar soa“ (Magyar Szo), jedinog dnevnog lista na mađarskom jeziku u Srbiji, u junu ove godine, samo je na najogoljeniji način pokazao da pored svih pritisaka kojima su mediji u Srbiji izloženi postoji još jedan, čije su žrtve mediji na jezicima nacionalnih manjina.

Reč je o pritisku (pojedinih?) nacionalnih saveta manjinskih nacionalnih zajednica na uređivačke politike „njihovih“ medija. Odnosno, na medije čiji su osnivači upravo ta najviša tela manjinskih autonomija u Srbiji. Nacionalni saveti su, pokazala je praksa barem u pojedinim slučajevima, svoju ulogu osnivača medija pobrkali sa pojmom vlasništva nad medijima.

Podsećanja radi, Skupština Vojvodine donela je još 2004. godine odluku o prenosu osnivačkih prava nad medijima kojima je ona bila osnivač na manjinske nacionalne savete. Ta odluka Skupštine Vojvodine, iako je u praksi pokazala mnogobrojne manjkavosti, „zakucana“ je 2009. godine u državni Zakon o nacionalnim savetima manjina. Reč je o istom onom zakonu koji je onoliko hvaljen ne samo od strane domaćih donosioca odluka¸već i od strane pojedinih međunarodnih organizacija i političara. Uzaludna su bila upozorenja domaćih i stranih strukovnih udruženja da su zakonom definisana samo prava nacionalnih saveta nad medijima ali ne i obaveze.

Ako se može naći išta dobro u jednom bahatom potezu Nacionalnog saveta Mađara, onda je to upravo ta ogoljena bahatost, koja će u krajnjoj instanci možda najviše koštati upravo one koji su se bahatili. Ni bruka koja je pukla u javnosti pre te „istorijske“ sednice na kojoj je smenjen Presburger nije ih mogla zaustaviti u nameri da ga smene uz apsurdne argumente. Uz argumente iz kojih je zapravo „vrištala“ jedna jedina poruka: Presburger nije dobro uređivao list jer u njemu nije bilo dovoljno Saveza vojvođanskih Mađara (SVM).

Ali, ne budimo naivni: i da nije u pitanju SVM, bila bi tu već neka druga politička partija koja bi u tom trenutku imala većinu u Nacionalnom savetu Mađara. Setimo se, uostalom, koliko je Demokratska stranka bila „zapela“ da osvoji što je moguće više nacionalnih saveta manjina. Drugim rečima, model partitokratske države, u kojima su političke stranke u Srbiji doslovno postale vlasnici života i smrti svojih podanika, jednostavno se preslikao i u manjinske nacionalne savete. Osvojiti vlast na svakom nivou, osvojiti plen i novac ma koliko oni bili sitni - to je sveta dužnost u našem prepolitičkom društvu sitnih i krupnih feudalaca.

Slučaj lista Mađar so, naravno, nije jedini takav slučaj kada su nacionalni saveti kao osnivači medija u pitanju. On samo najviše štrči i upozorava da medije pritiska još jedna teška šapa. To je šapa čija je logika jednostavna i prizemna: nacionalni saveti manjina su najviša tela manjinske autonomije, a kad je nešto na taj način „autonomno“, onda to znači da u svom malom getu možemo da radimo štogod nam padne na pamet i da za to ne snosimo nikakve posledice.

U mnogim drugim medijima na manjinskim jezicima, kao uostalom i u mnogim na većinskom, činjenica da u javnost ne dopiru otpori mešanju u uređivačku politiku, ne znači da toga nema. Možda je situacija još i gora, možda su novinari i urednici, višestruko ucenjeni, zadovoljni „državnim poslom“, pristali na ulogu „državnog službenika“, a ne novinara. „Manjinski“ novinari su u još goroj situaciji nego „većinski“, jer je mogućnost da pronađu posao u drugoj kući veoma mala, ukoliko se zamere poslodavcu.

Sve u svemu, logika „partitokrata“ ne samo da dovodi u pitanje ideju o postojanju manjinskih medija čiji su osnivači nacionalni saveti, nego duboko kompromituje ideju postojanja takvih tela manjinske autonomije. Jer tim telima izgleda ponekad nije u interesu da ostvaruju prava manjina na informisanje, kulturu, obrazovanje i službenu upotrebu jezika i pisma, već im je stalo da nastave sa (auto)getoiziranjem nacionalnih manjina, na radost nacionalista iz redova etničke većine.

„Slučaj Mađar so“ je otvorio rupu u tom monolitnom svetu političkog nagodbenjaštva. Kroz tu rupu sada valja zapodenuti diskusiju o budućnosti manjinskih medija čiji su osnivači nacionalni saveti. Valja organizovati javne rasprave čiji će konačni cilj biti da se izmeni Zakon o nacionalnim savetima i da se njime definišu i obaveze tih tela manjinskih autonomija spram medija, a ne samo neograničena prava. Tu raspravu bez odlaganja treba pokrenuti dok iščekujemo medijsku strategiju, jer bez dodatnog pritiska od strane novinarskih udruženja i asocijacija nema sumnje da će se pritisci na medije na jezicima manjina nastaviti. I da će nacionalni saveti pokušati da „maznu“ osnivačka prava nad još ponekim manjinskim medijem, naročito u iščekivanju opštih izbora u Srbiji.

Rasprava o ulozi nacionalnih saveta manjina u sferi medija mogla bi podstaknuti i raspravu o ulozi nacionalnih saveta uopšte. Na primer, da li su oni državne ili paradržavne institucije? Da li su možda nevladine organizacije? Na koji se način finansiraju? Da li takav način finansiranja podrazumeva da je država zapravo samo na zaobilazan način ostala vlasnik nad delom medija? Ta rasprava je potrebna ne da bismo dovodili u pitanje potrebu za postojanjem manjinskih autonomija, već da bismo zaista dobili tela koja će se iskreno starati o pravima manjina u oblastima informisanja, obrazovanja, kulture i službene upotrebe jezika i pisma.

Mnogi nacionalni saveti do sada nisu pokazali bilo kakav sluh za kritike koje su im upućivane i uglavnom su kritike na svoj rad poistovećivali sa napadom na nacionalnu zajednicu koju reprezentuju. Tačno je. međutim, da ni pojedini medijski stručnjaci koji se bave odnosom nacionalnih saveta i medija, zagledani u svoj pupak, ne pokazuju senzibilitet za specifičan položaj manjina u Srbiji i Vojvodini i njihovih medija.

Dinko Gruhonjić

O autorima tekstova

MC Newsletter
12. avgust 2011.