Haos, konfuzija i prosjački štap

Više od 70 odsto medija u Vojvodini je pred stečajem! Ovaj alarmantan podatak iznela je nedavno potpredsednica Vlade Vojvodine, pokrajinska sekretarka za informacije Ana Tomanova-Makanova i time u jednoj rečenici zapravo ilustrovala propast ovdašnjih medija.

Nezavisno društvo novinara Vojvodine nedavno je izdalo knjigu o stanju u medijima „Vojvođanski mediji – politički kompromis ili profesionalno izveštavanje“, a analize iz pera eksperata pokazale su da je u poslednjih godinu dana na medijskom tržištu u Vojvodini bilo novosti. Na žalost, novosti sobom ne nose obavezno i pozitivne konotacije, naprotiv.

Zaustavljena privatizacija dovela je do „dvovlašća“ u medijima, a u takvom sistemu na gubitku su, naravno, privatni mediji, koje lokalne vlasti po pravilu ne prepoznaju kao moguće partnere za finansiranje informisanja u opštinama i gradovima. Lokalne samouprave, dakle, uglavnom ne ispunjavaju svoju zakonsku obavezu da su dužne da finansiraju informisanje građana. Ili je ispunjavaju na sebi svojstven način i po shvatanju koje im odgovara: finansiraju „podobne“ medije, odnosno one medije koji „ne talasaju“. Pa se tako dešava da lokalne samopurave, poput one somborske, sklapaju ugovor o prenosima sednica lokalne skupštine sa televizijom koja emituje program samo u kablovskom sistemu. Dakle sa medijem koji nema regularnu dozvolu i koji zapravo koristi vakuum koji vlada u oblasti neregulisanih kablovsko-distributivnih sistema. U istom tom gradu, na primer, lokalni vlastodršci za informisanje izdvajaju tek nešto više od četiri miliona dinara godišnje, a na primedbu da je to malo oni odgovaraju da su pri gradskoj upravi formirali i Službu za informisanje, čime zapravo ispunjavaju zakonsku pobavezu o potrebi informisanja građana. Da li je u pitanju fatalno nepoznavanje materije ili prosto cinizam, teško je proniknuti. Istovremeno, Radio Sombor, jedini koji ima dozvolu za regionalno emitovanje i sa čijih talasa se čuje program na četiri jezika, nakon propale privatizacije definitivno je pred umiranjem, na šta se gradske vlasti ne osvrću.

U drugim opštinama i gradovima situacija je često veoma slična, iako na prvi pogled ne izgleda tako. Na primer, u Pančevu se iz gradskog budžeta za medije godišnje izdvaja 80 miliona dinara, što zvuči fenomenalno. Međutim, od te cifre za RTV Pančevo izdvaja se 79,7 miliona a za nedeljnik na rumunskom jeziku “Libertatea” 300.000 dinara. Za ostale medije – nula dinara!

U istom gradu izlazi i najstariji nedeljnik na Balkanu, list „Pančevac“, koji je svojevremeno za basnoslovnih 2,2 miliona evra kupila porodica Marković, koja je potom uplatila samo jednu ratu u iznosu od 300.000 evra a preostalih pet nije, te je Agencija za privatizaciju raskinula ugovor. Ono što su Markovići ostavili u „Pančevcu“ sasvim lepo se uklapa u poslovicu: „Posle mene - potop!“ Policija i inspekcije češljaju poslovanje prethodnih vlasnika i najmanje što se može očekivati je da epilog bude i neka krivična prijava. Poslednji primer je odlična ilustracija činjenice da se u privatizaciju medija krenulo bez ikakve strategije i da je medije mogao da kupi svako, na žalost mahom bez želje da se medijima zaista i bavi.

Mediji na jezicima nacionalnih manjina, čiji je osnivač nekada bila Skupština Vojvodine pa je svoja prava prenela na manjinske nacionalne savete, nemaju tako velike probleme sa finansiranjem, jer su praktično i dalje na budžetu. Neki od njih, međutim, izloženi su političkom pritisku pojedinih manjinskih političkih elita, te imaju velikih problema da se izbore za minimum objektivnosti. Novi Zakon o nacionalnim savetima, na osnovu kojeg su nedavno sprovedeni i izbori za ta tela manjinske autonomije, savetima je dao još veće nadležnosti u oblasti medija pa ostaje da se vidi kuda će to da vodi.

Kao i u celoj Srbiji, i u Vojvodini bujaju piratski radio-emiteri. Procenjuje se da ih danas, osam godina nakon donošenja Zakona o radio-difuziji, na teritoriji države ima više od 200! Primera radi, legalni Radio Panda iz Kanjiže, koji je dobio dozvolu za emitovanje i koji plaća sve obaveze prema državi, regulatornim i agencijama za autorska prava, uputio je čak 67 dopisa različitim nadležnim institucijama i agencijama i dobio – nijedan odgovor?! Ovaj radio ima problem sa dva piratska emitera, koji mu praktično pokrivaju frekvenciju. Sem što ometaju frekvencije legalnih emitera, pirati ne plaćaju nikakve prinadležnosti državi i agencijama. Oni takođe prodaju reklamni prostor po smešno niskim cenama, čime uništavaju ionako mali marketinški kolač u vremenu opšte besparice. Podsećanja radi, u Bosni i Hercegovini, koja se ne može baš pohvaliti nekom savršenom funkcionalnošću, problem piratskih emitera rešen je u roku od mesec dana. Tako da je vreme da ljudi iz nadležnih ministarstava u Srbiji, kao i osobe koje sede u regulatornim agencijama i za to primaju više nego solidne plate konačno nešto konkretno učine. Ili da podnesu ostavke!

O problemima s kojima se mediji u Vojvodini suočavaju mogli bi se napisati tomovi knjiga. Sada, kao i u celoj Srbiji, s nestrpljenjem očekujemo taj nacrt medijske strategije, koji će biti izrađen uz pomoć eksperata iz EU. S nacrtom se već kasni, jer je bio najavljen za maj mesec pa pomeren za juli. Ali, iako se sa donošenjem strategije kasni eto već deset godina, bićemo zadovoljni ukoliko se takav dokument ipak na kraju pojavi i ukoliko se konačno uvaže mišljenja domaće stručne javnosti i ljudi iz esnafa.

Ukoliko se s tim bude ponovo otezalo, to će biti još jedna potvrda da političarima u Srbiji jednostavno ne odgovaraju jaki mediji, već osiromašeni i uništeni. Mediji na prosjačkom štapu ne mogu da budu korektiv vlasti, što bi trebalo da im bude osnovna funkcija. Plašim se da je u pitanju „dirigovani haos“ na medijskom tržištu, a posle takvog haosa teško da će na medijskoj sceni ostati išta sem slepih poslušnika i kolone nezaposlenih novinara.

Dinko Gruhonjić

O autorima

MC Newsletter 18. jun 2010.