Mnogo medija, malo informacija

Do oktobra 2.000 godine Leskovčane su o dešavanjima na lokalu obaveštavali jedna televizija, koja je bila u vlasništvu opštine, radio koji je takođe bio u istom vlasništvu, nedeljene novine „ Naša reč“ , pogađate bile su pod patronatom vladajuće gradske strukture i dopisništvo nacionalne televizije. Naravno politički vlasnici, su preko direktora, urednika i svojih novinara diktirali sadržaj vesti, pa se tako dešavalo da ispred TV Leskovac demonstrira 10.000 ljudi, a da ta medijska kuća objavljuje kako ih grupica od desetak baraba svakog dana uznemirava pa ne mogu kvalitetno da izveštavaju. Kada je toj „grupici“ puko film, probijen je kordon policije i građani su zauzeli televiziju, a novinari obećali da nikada neće više da izveštavaju kako ne treba.

Danas u Leskovcu je samo Radio ostao u vlasništvu grada, a medijska ponuda uvećana je nekoliko puta. Tu je pet privatnih lokalnih televizija, desetak legalnih i nelegalnih radio stanica, jedan štampani mesečnik, nekoliko dopisnika štampanih i elektronskih medija i naravno dopisništvo nacionalne TV.

„Sada je situacija po pitanju slobode medija dosta povoljnija, ali daleko od realnih potreba društva i demokratije uopšte. Još uvek je na snazi ambijent u kome tržište oglašavanja nije dominantan resurs samoodrživosti medija, već to postaju lokalne samouprave.

U Leskovcu sve medijske kuće se okreću lokalnom budžetu i pokušavaju da se o njega „okače“', što odgovara političarima, jer tako ostvaruju veći uticaj. Sa druge strane, ne postoji zakonski jasno definisan način za raspodelu novca namenjenog lokalnim medijima, pa lokalne vlasti same određuju ko će koliko para dobiti. Nema javnog poziva, tako da je nepoznanica kako se dele pare, što stvara osnov za nelojalnu konkurenciju na medijskom tržištu, kao i za pritiske na lokalne medije. Sve to utiče na kvalitet, informisanja na lokalnom nivou. Stanje je posebno teško u unutrašnjosti, jer rad novinara je manje vrednovan, pa su veće šanse da budu tretirani od ''pojedinih centara moći'' na način koji može neposredno ugroziti i elementarna ljudska prava zaposlenih u medijima“ - objašnjava Ivan Novković, bivši montažer u JP TV Leskovac, poznat po tome što je 1999. godine prekinuo emitovanje redovnog programa i pozvao građane na neposlušnost tadašnjem režimu.

Osim JP Radio Leskovac, svi ostali mediji su u privatnom vlasništvu.

Iz lokalnog budžeta se svakog meseca izdvaja nešto više od milion dinara za finansiranje elektronskih, jednog štampanog i web medija. Niko od vlasnika nije želeo da govori koliko taj novac utiče na nepristrasno izveštavanje, uz nezvanično obrazloženje da onaj „ko plaća muziku taj i naručuje pesme“.

„Mislim da je stanje bolje u odnosu na pre 11 godina jer građani mogu da dobiju potpunu informaciju o onome sta se dešava u lokalnoj zajednici. Veća je konkurencija svi se bore da imaju što bolji program. Lokalna samouprava je dužna da obaveštava građane i logično je da za to obezbedi medijima novčanu naknadu. To što većina medija zavisi od tog novca jeste odraz loše situacije u privredi. Mediji jesu otvoreniji ali od samih urednika i novinara zavisi stepen cenzure i autocenzure. Važno je da na njih niko ne vrši pritisak kao ranije.

Ipak nije dobro to što informativni program skoro svih lokalnih medija je isti sa skoro identičnim izveštajima, nema istraživačkog novinarstva, ali manjka i sam zanatski deo - ocenjuje Igor Mitić bivši novinar, a sada šef kabineta gradonačelnika Leskovca za odnose sa medijima.

Zaposleni u leskovačkim medijima rade za prosečnu platu od 150 do 200 evra pod uslovom da je prime na vreme. Pored toga što vlasnici slabo plaćaju , ne dozvoljavaju zaposlenima ni da se usavršavaju u svom poslu. Seminare koje organizuju strana i domaća strukovna udruženja i donatori bukvalno su zabranjeni za lokalne novinare jer kako kaže jedan vlasnik televizije, „ ko će da mi radi ako ih pošaljem na tu dangubu“?

„Oni nekada su se plašili medija i novinara, ovi sad ih samo potplate. Ni malo laskavo za našu profesiju ali, možda, ipak, tačno. Na žalost privatizacija medija , koju smo toliko želeli, nije se pokazala kao najbolja opcija zbog raznoraznih „bogataša“ koji su ih kupili.

Tako su lokani mediji ili ugašeni ili su postali glasnogovornici svog vlasnika i lokalne vlasti, koja im daje pare iz budžeta. Ono, jeste da to nisu pare gradskog čelnika koje je doneo od kuće već narode ali, ko ima svesti među priučenim i nazovi novinarima u većini lokalnih medija da to pitanje i postavi. Netransparentno finasiranje iz lokalnih budžeta, interesi vlasnika medija i nedovoljno obrazovani i edukovani novinari bez stava, to je slika današnih medija u Leskovcu“ - zaključuje dopisnica Fonet-a Ljiljana Stojanović.

Bratislav Ilić

O autorima tekstova

MC Newsletter
23. septembar 2011.