Okvir za dimne signale

Kada grupa ozbiljnih ljudi, zastupajući medije i zaposlene u njima, 2011. sačini ambiciozno - arhaično nazvani dokument Nacrt strategije razvoja sistema javnog informisanja u Republici Srbiji do 2016, za raspravu u Vladi Srbije, a nijednom ne pomene reči internet, sajt, web portal, očigledno ima neki težak problem u razumevanju prirode posla koji joj je poveren. Preciznije, ne razume sadašnjost i budućnost medija, a čitaocima ovako sročenog teksta ostavlja na volju da razmišljaju o eventualnim eufemizmima koje iskusni pravnici i urednici iz Radne grupe koriste za medij koji je, kao i njegovi prethodnici, izmenio ljudsku komunikaciju, novinarski posao, život uopšte.

Ostaje da nagađamo zašto se o internetu govori samo na jednom mestu i to sintagmom „elektronska izdanja štampanih i elektronskih javnih glasila“, što deluje kao priča o malom Perici i njegovom poimanju web portala kao nečega što je isto k'o novine samo ne miriše na olovo. I tako ćemo do 2016, sa poglavljem Javna glasila u kojem postoje Štampani mediji i agencije i Elektronski mediji, delovima u kojem nema portala koji, dakle, nije javno glasilo. Autori su u ovom poglavlju, deo 3.7, upotrebili naslov Mediji na novim tehnološkim platformama, ali se tu ni uz bratsku ljubav prema potpisnicima ne nazire i n t e r n e t. Možda to Radna grupa, negirajući prvo elektronsko komunikacijsko čudo posle Makluana, anticipira nešto novo, što ne možemo ni da zamislimo.

„Polazeći od toga da su javna glasila tradicionalno regulisana kroz režim štampe i radiodifuzije za koja važe različita pravila, uvažavajući da se nove medijske platforme ubrzano menjaju i ne želeći da ograniči njihov razvoj, Republika Srbija će u odnosu na elektronska izdanja štampanih i elektronskih javnih glasila insistirati na poštovanju odgovarajućih principa štampe, odnosno radija/televizije, dok će u odnosu na različite forme izražavanja na novim platformama primenjivati pravila u zavisnosti od faktičkih okolnosti svakog pojedinačnog slučaja, posebno uzimajući u obzir postojanje uređivačke kontrole sadržaja“, dođe do tačke grupa autora.

Ko li ovo sastavi, neki urednik, valjda, osoba je imala tešku muku i to valja uvažiti, makar i pažljivim čitanjem. Želimo da saznamo šta je nova tehnološka platforma ali pomoći niotkuda. Šta su „postojanje uređivačke kontrole sadržaja“, „faktičke okolnosti svakog pojedinačnog slučaja“ i da li se novinari web portala izražavaju na „novim platformama“ a da o tome ne znaju ništa.

Koje god platforme i bušotine bile, nema internet medija ni u poglavlju Medijska koncentracija: „Republika Srbija će u medijskom zakonodavstvu predvideti i pragove preko kojih će medijske koncentracije do kojih dolazi u sektoru radija i televizije, posebno u odnosu na usluge za koje se dozvola izdaje na javnom konkursu, kao i medijske koncentracije koje za posledicu imaju uspostavljanje unakrsnog medijskog vlasništva, smatrati nedozvoljenim“, piše u dokumentu.

A šta je sa news portalom, medijem za koji niko ne izdaje nikakvu dozvolu, da li će status onih koji se novinarstvom u vidu zanata - biznisa - bave isključivo u internet okruženju, nekako regulisati pravilima o, recimo, osnivanju i koji su to pragovi medijske koncentracije u vezi sa portalom. Da li je nekom možda palo na pamet da je nekakva koncentracija medijske moći i posedovanje štampanog dnevnika i portala, jednog ili više njih u isto vreme, kao i vlasništvo nad TV kućom i portalom, radijom i sajtom. Koliko običan čovek, odnosno fizičko lice može da ih ima, koliko privatno preduzeće. Kakve su olakšice u poslovanju predviđene za vlasnike medijskog sajta, budući da će država pomoći novinama smanjenjem poreza i uvoznim olakšicama.

Nema toga, ta teška strana reč je nepoželjna u pisaniju Radne grupe; na tržištu i u odnosima sa državom, vidimo i sa kolegama, medij sadašnjosti i budućnosti tretira se kao grobarska radnja; za razliku od urednika i pravnika, učesnika u ovoj raboti, tužitelji nezavisnih novina koje izlaze kao news portal savršeno dobro znaju o čemu je reč, iako im niko nije sugerisao ništa o novoj tehnološkoj platformi. Položaj sajtova je preciznije definisan u tužbama, nego u Nacrtu.

Nema ni jednog poglavlja dokumenta koji će u Ministarstvo kulture, potom u Vladu Srbije koje ne ignoriše stvarnost, činjenicu da je internet okruženje budućnost informisanja i moderne komunikacije u kojem važe specifična pravila. Utoliko radnogrupaški uradak više priliči nameri da se stvori institucionalni okvir za odašiljanje dimnih i tam - tam signala i pisanje grafita, sve sa primerenim uređivačkim slobodama i poreskim olakšicama. Tu se ne vidi čak ni „podsticanje medijske pismenosti“, što bi, smatra Radna grupa, trebalo da bude posao države.

Deo koga nema, a nije jedini, konačno, obesmišljava nakanu i trud autora, postavljajući prethodno, u redu, blasfemično, pitanje o čitavom poslu: „Zašto“. Odnosno čemu ponuđena zbirka kondicionala i ležernog poigravanja normama, dok Zakon o informisanju, valjda strukovni prioritet, predugo trune u statusu neustavnosti.

Bojan Tončić

O autorima tekstova

MC Newsletter
1. jul 2011.