Posetite stranicu Medija centra na Facebook-u i postanite član...
„Proleće je, a ja živim u Srbiji“ bila je jedna od parola građanskih protesta u nekadašnjoj prestonici demokratije na jugu Srbije. Sasvim spontano pomislim na ovaj niški grafit, kada me pitaju kako je sada u medijima. Kako-kako? Pa i dalje smo u Srbiji. Tako mi daleko zvuči kada neko od mojih kolega ili medijskih stručnjaka pomene strategiju medija ili usklađenost sa evropskim medijskim standardima. Kao da će se to desiti kroz 50 godina, te ja prirodno neću imati ništa s tim. Onda se zapitam kako to zvuči Nišlijama koji gledaju, slušaju ili čitaju neki od 20-tak medija koji postoje zarad njih? Možda misle da ih neko zavitlava. Zvuči nelogično, ali je istinito. Nišlije su svesne da su njihove televizije, radio stanice i jedan dnevni list (jedini južnije od BG) na kolenima i osiromašene... da se bore za opstanak. Nišlijama je to jasno gledajući, slušajući i čitajući program svojih medija. Da li je i državi jasno? Izgleda da nije - jer je država raspisala konkurs za više TV i radio stanica nego što je to potrebno Nišu ( čak 9 niških TV stanica!), jer nije privatizovala opštinske medije (svi li niko), jer još ima piratskih stanica, jer nije regulisala kablovske i etarske TV stanice, jer nije pomogla lokalnim medijima da lakše prebrode ekonomsku krizu (ne misli valjda neko da je prošlogodišnji paket mera Vlade Srbije za pomoć medijima bio delotvoran?!), jer nije obezbedila istu tržišnu utakmicu za sve. Kakvi onda standardi u oblasti medijskog sektora? I ne bih dalje o brizi države za lokalne medije. Za te iste lokalne medije koji su podržavali građanske proteste i borili se za demokratiju i medijske slobode. Tada nije bilo današnjih nacionalnih emitera, ali je zato bilo mnogo „malih“ radio i TV stanica koji su itekako bili važni današnjoj garnituri na vlasti. Kada to pomenem (onako uzgred, kad baš podlegnem sentimentalnosti) nekom od niških političara, kažu, pa hteli ste demokratiju i tržište. Pa da, hteli smo, ali da bude fer. Ekonomska kriza je niškim medijima donela taj završni udarac, taj bolni pad na kolena. Da li znate da je obim reklamiranja na lokalnim medijima u Srbiji prošle godine bio za 40% manji u odnosu na 2008? Gotovo za polovinu. Jesu li se troškovi smanjili za polovinu? Da li još neko sumnja da loša finansijska situacija medija odgovara političarima? Niški mediji, iako u gotovo istom nezavidnom položaju, nisu složni. Naprotiv, podeljeni više nego ikada. Zašto? Zbog najjednostavnijeg mogućeg razloga - zbog para. Evo kako to izgleda u slikama. Akteri - TV5, TV Zona, TV Belle amie (regionalne televizije), NTV (neprivatizovana stanica, potpisnica kragujevačke inicijative), TV Kopernikus i TV Banker, niški dnevni list Narodne novine, Siti radio, niški Medija centar i sajt Južne vesti. Ovo su glavni glumci u španskoj seriji, ostali mediji su epizodisti ( jer nemaju iole ozbiljniji informativni sadržaj, te nisu učesnici trke zadovoljstva). Sve ih je pogodila kriza i svima treba novac. Gde ga dobiti, ako već za 40% ima manje reklama. Pa gde, nego tražiti od lokalne zajednice, tj grada Niša. Ali grad već finansira sa preko 35 miliona dinara godišnje NTV (to već postaje mrcvarenje za zaposlene na toj televiziji, za gradsko rukovodstvo, pa i za građane, koji se malo pa podsete kakvu su inicijativu potpisali), ali grad nema para ove godine, ali grad ima prema nekim medijima „posebne obaveze“, ali grad neće da bude „grobar“ nekim medijima, ali gradonačelnik misli da se niški mediji ne bave istraživačkim novinarstvom, već kopiraju nacionalne medije(?!), ali „imate ugovore sa javnim preduzećima“... Sve što bih nadalje napisala bila bi prava latino sapunica. A i sticajem okolnosti, jedna sam od glavnih glumica!
Najžalosnije od svega je činjenica da pobednici u ovoj neravnopravnoj borbi teško mogu biti najbolji (najobjektovniji, najprofesionalniji, najgledaniji..). Zato što oni koštaju. Zaista nije lako kada ne postoji koncepcija, tržište i naravno strategija u medijima. Ah, da strategija, pa ona stiže za koji dan! Mislim, ozbiljno stiže jula 2010. godine.
Aneta Radivojević
MC Newsletter 2. jul 2010.
Pogledajte sve komentare (1) Ostavite komentar
Objavljeni komentari sadrže stavove koji nisu stavovi Medija centra. Odgovornost za sadržinu poruke i tačnost podataka snose korisnici sajta koji su komentare poslali.
Ovaj tekst može da sadrži stav koji nije stav Medija centra. Odgovornost za sadržinu, kao i tačnost podataka, snosi autor teksta. |
U principu, nisam saglasan sa njegovim sadasnjim nelogicnim misljenjem ("Ako hocemo da srpske TV prezive, neke treba ugasiti " (tj. 'ubiti', prim. D. P.), niti sa njegovim ranijim neargumentovanim stavovima, narocito zato sto oni nisu u skladu sa ustavnim odrednicama po kojima ekonomsko uredjenje pociva, pored ostalog, na na slobodnom trzistu i slobodi preduzetnistva koje se moze ograniciti zakonom, samo radi zastite prirodnog bogarstva (u ovom slucaju radio-frekvencija kao ogranicenog prirodnog resursa, javnog dobra ili samo ogranicenog dobra).
Mnogi strucnjaci, analiticari i poznavaoci radiodifuzije cesto previdjaju da su radiodifuzni servisi isto toliko kulturni servisi koliko su i ekonomski servisi. Naime, prema zapadnoj teoriji i praksi, komercijalne radiodifuzne organizacije (tzv. emiteri) za sebe traze isto sto i druga preduzeca. Komercijani emiteri zavise od prihoda ostvarenih od reklama, te su prinudjeni da se nadmecu za paznju oglasivaca i sluze njihovim interesima. Tacno je i da komercijalni emiteri moraju da privuku slusaoce i gledaoce atraktivnim programima da bi mogli da sluze oglasivacima. Primarni cilj je da se oglasivacima obezbede sto imucniji slusaoci i gledaoci: servisiranje slusalaca i gledalaca je samo sredstvo, a ne cilj. S druge strane, komercijalni emiteri smatraju mudrim da pred gledaocima vode ili "glume" borbu na osnovu idealistickih, neekonomskih ciljeva, odnosno zalaganje za slobodno sirenje audio i audio-vizuelnih informacija.
Prema tome, iako je Savet RRA vodio racuna o ekonomskoj realnosti, u skladu sa jos vazecom Strategijom razvoja radiodifuzije u Republici Srbiji do do 2013. godine, nikako se nije mogao zanemariti ni slobodni trzisni pristup koji omogucava onoliko komercijalnih emitera koliko se moze imati na osnovu Plana raspodela frekvencija/lokacija za terestricke analogne FM i TV radiodifuzne stanice za teritoriju Republike Srbije. Trziste, a ne RRA odredjuje koji komercijalni emiteri mogu opstati, a koji ne. S druge strane, Zakon o radiodifuziji ogranicava broj komercijalnih emitera samo prirodnim resursima, odnosno tehnickim mogucnostima koje proiisticu iz Plana raspodele. Tako, na primer, prema clanu 49. stav 2. pomenutog zakona, javni konkurs se obavezno raspisuje kada na osnovu Plana raspodele radio frekvencija postoji mogucnost za izdavanje novih dozvola za emitovanje programa. Buduci da Plan raspodele uvek obuhvata sve raspolozive frekvencije/lokacije, iintencija zakonodavca je ovde vise nego jasna: ne mogu postojati namerno neiskoriscene ("rezervne") frekvencije/lokacije ili radio i TV mreze.
Medjutim, novo vreme donosi nova resenja, nacela i pravila: prelaz sa analogne na digitalnu televiziju (sa znatno vecim tehnickim mogucnostima), razdvajanj proizvodnje i emitovanja TV programa, organizaciju i rad jedinstvenog Javnog preduzeca "Emisiona tehnika i veze", ukljucujuci izgleda i stvaranje 10 - 15 novih regionalnih davalaca javnih audio-vizuelnih medijskih servisa na racun ocekivanog gasenja pojedinih postojecih davalaca komercijalnih audio-vizuelnih medijskih servisa [npr. u skladu sa Izvestajem o istrazivanju medija (Media Study Report, June 2010)].