Šta čeka lokalne pisane medije

Ekonomska samostalnost je uslov za nezavisnu uredjivačku politiku. Ovaj aksiom novinarstva pokazaće, na žalost, svu svoju surovost u Srbiji ove i sledećih godina kada su u pitanju lokalni pisani mediji

Budućnost lokalnih pisanih medija u Srbiji, iako to u tom trenutku gotovo niko nije mogao da nasluti, mogla se predvideti 2004. godine kada je zaječarski „Timok“ kupio izvesni poslastičar iz Raške. Čovek je bio prilično razočaran jer je zatekao prazne kancelarije i nekoliko pisaćih mašina, te, naravno, ubrzo odustao od kupovine. „Timok“ će kasnije završiti kao filijala niških „Narodnih novina“ čiji je (pravi) vlasnik Vitko Radomirović, gazda televizije „Belle amie“. Ništa tu ne bi bilo sporno da gazda Vitko, uz „Narodne“, nije dobio pride i nekoliko stotina kvadrata ekskluzivnog prostora u samom centru Niša.
U poslastice srpske privatizacije lokalnih pisanih medija svakako spada i prodaja „Čačanskog glasa“ tamošnjem gimnazijalcu Milošu Bojoviću, poznatijem po ocu Zoranu koji je pokupovao pola Čačka.
Nekako u isto vreme Dušan Stupar, svojevremeno šef beogradske Udbe, poznatiji kao „Vojko i Savle“, djuture pazari medije po Vojvodini. „Vojvodina info“ tako postaje vlasnik lokalnih novina u Somboru, Vršcu, Subotici, Kikindi..
Zašto su ovi mediji i ovi ljudi važni kada se govori o budućnosti srpkih lokalnih pisanih medija. Iz jednostavnog razloga: ti mediji i ti ljudi su upravo ta „budućnost“.
Pre 5. oktobra 2000 godine, u Srbiji je postojalo dvadesetak nezavisnih lokalnih novina okupljenih mahom u Asocijaciji nezavisnih lokalnih medija „Lokal pres“. Neki od tih medija, poput kragujevačke „Nezavisne Svetlosti“, „Kikindskih“, „Smederevske sedmice“, „Borskih“, „Mog Kovina“, preživljavali su povremeno pravu harangu režima ali nisu odustajali i dali su ogroman doprinos demokratskim promenama u tim sredinama. Ono što je bilo karakteristično, mahom za sve, jeste činjenica da su „lokalci“ više bili borci protiv režima nego novinari, u pravom smislu te reči. Da budemo iskreni, u uslovima Miloševićeve diktature, drugačije se nije ni moglo. To će ih, medjutim, ispostaviće se, kasnije skupo koštati. Većina ovih medija danas ili ne postoji ili se spremaju da stave katanac na redakcije. Jednostavno, nespremni za nove uslove, bez ičije pomoći, prepušteni divljem tržištu, nestali su kao žrtve medijske tranzicije, izmedju ostalog i zato što spas nisu potražili u skutima države kada su na vlast došli „naši“.
Oni drugi, opštinski listovi, nakon demokratskih promena, nastavili da rade isto ono što su radili i ranije, baveći se mahom propagandističkim novinarstvom, samo sada za drugog gospodara. Zauzvrat, sa opštinskih jasli stizala je redovno platica i druge prinadležnosti. Iz sna ih je prenula privatizacija ali, pokazalo se, da je uglavnom uzbuna bila lažna. Ubrzo su se javili Radomirovići, Bojovići, Stupari, drugovi propagandisti su nastavili sa poslom ne brinući preterano ko su im gazde i kakav je uredjivačka politika. Uostalom, nikada nisu o tome brinuli, pa što bi sada?
Ono malo nezavisnih lokalnih medija koji su uspeli da prežive sva iskušenja „demokratske Srbije“, sačekala je 2009. ekonomska kriza. Drastičan pad kupovne moći samo je vrh ledenog brega. Ako neko doaka nezavisnim lokalnim pisanim medijima biće stečaj „Future“ i drastično „kresanje“ marketinških fondova banaka, osiguravajućih kompanija i mobilnih operatera. Prema nekim analizama ovaj deo prihoda u lokalnim medijima bio je u 2009. godini u odnosu na prethodnu manji za 40 odsto. Suvišno je govoriti da su prihodi od marketinga sa lokalnog nivoa, takodje zbog krize, prepolovljeni u većini medija, tako da se ovaj najvažniji izvor finansiranja za sve medije sveo na pomene i umrlice.
Nema podataka koliko „Futura“ ukupno duguje lokalcima ali iz onog što se čuje na pojedinim skupovima radi se u proseku o sumama od po nekoliko stotina hiljada dinara. To je, možda, smešna suma u odnosu na „Blic“ ili „Novosti“ ali, kada se uzmu u obzir sve okolnosti, stečaj „Future“ i nemogućnost da se naplate dugovi može lako biti kap koja će preliti čašu.
Pojedini lokalni pisani mediji, posle gromopucatelnih najava iz Ministarstva kulture, ponadali su se da će spas doći od države. Pokazalo se, medjutim, da od toga nema ništa. Konkursi za pomoć lokalnim medijima, osim krajnje sumnjivog odabira, pokazali su samo da ova država nema dugoročnu strategiju kada su u pitanju lokalni mediji, i to ne samo pisani. Projektno finansiranje, odnosno 300.000 - 400.000 dinara, koliko je u proseku iznosio pojedinačani „grant“, ne može da zameni dugoročne mere koje su neophodne ukoliko je Srbiji stalo do lokalnih pisanih medija. A, sva je prilika, nije joj stalo. Ne zbog toga što pomažu „Diskos“ Aleksandrovac, već što niko iz ovog ministarstva i ne razmišlja na ovu temu. Univerzalan odgovor koji ćete uvek dobiti kada zapodenete razgovor o ovog problematici je „svi na tržište, pa ko preživi...“.
Samo, na koje tržište? Ono koje je prostorno ograničeno, opustošeno ekonomskom krizom, kriminalnim privatizacijama i narodom koji nema ni za hleb, a kamo li za novine, a država, odnosno lokalna samouprava, postaje najveći oglašivač.
Ekonomska samostalnost je uslov za nezavisnu uredjivačku politiku. Ovaj aksiom novinarstva pokazaće, na žalost, svu svoju surovost u Srbiji ove i sledećih godina kada su u pitanju lokalni pisani mediji. Zato, odgovor na dilemu o njihovoj budućnosti, ipak, potražite na početku teksta.

MC Newsletter
12. mart 2010.