U vreme ovih izbora u medije je uvedeno strogo, apotekarski precizno merenje jednakosti pojavljivanja i pominjanja onih koji na bilo koji način učestvuju
u „borbi za vlast”

Miljenko Dereta,
direktor Građanskih inicijativa

Pre neki dan me na ulici zaustavila jedna TV ekipa za anketu o prvom danu proleća. U programu među desetak sagovornika samo na mom kadru je u ćošku pisalo „Izborni program”. Pozovem, pitam šta to bi a oni kažu „Pa vi ste na listi!”. Tačno. Doduše nisam mislio da će mi, kao i drugima koji deluju u javnom prostoru, želja da se politički aktiviram ograničiti pravo na pošteni rad i slobodu mišljenja, a nekome ko je recimo lekar ne uskraćuje pravo da i dalje uspešno operiše.
U vreme ovih izbora u medije je uvedeno strogo, apotekarski precizno merenje jednakosti pojavljivanja i pominjanja onih koji na bilo koji način učestvuju u „borbi za vlast”. Da bi strogost bila uverljiva mere se, doduše selektivno, sekunde na TV i radiju, broje se reči i slike u štampi. Neki su čak tražili da se ne emituju filmovi u kojima se pojavljuju „simpatizeri” pojedinih stranaka i ne puštaju pesme koje izvode stranački opredeljeni izvođači. Pa ti sad vidi da li ćeš u politiku. Neki mediji, zastrašeni mogućim kaznama za kršenje nigde precizno definisanih pravila a možda još više u strahu da mogu da pogreše i favorizuju one koji će izgubiti izbore, uvode strogu samocenzuru.
Tako sam, posle kraćih konsultacija sa samim sobom, odlučio da dok je kampanja u toku, a ja na listi, pišem o politički neutralnim temama.
Nažalost, neostvarivo. Sve je politika. Sve o čemu želite da govorite – o školama, putevima, zdravlju, prirodi, pokrajini, ljubavi i mržnji, vodovodu i kanalizaciji, cenama, pijaci, ženama, deci, drveću i parkovima – ceo život se, u podaništvom i strahom izazvanoj paranoji, čita kao političko opredeljenje za ili protiv neke partije.
Odlučio sam zato da ovaj svoj tekst posvetim, a javnost podsetim na 50 godina od pojave Bitlsa, dakle na 50 godina od velike promene, ne smem da kažem preokreta, ne samo u muzici već u globalnoj kulturi. Ali, ne može ni to! Jer, ne lezi vraže, njihov prvi singl „Love me do” (Voli me) objavljen je 5. oktobra, doduše 1962. godine, ali „dežurni” bi tačno znao na koji 5. oktobar sam zapravo mislio.
Onda sam odlučio da u tekstu ne pominjem njihove pesme koje mogu da asociraju na bilo koje ministarstvo koje kod nas postoji ili pesme u kojima se može prepoznati bilo ko od onih koji učestvuju na izborima. Otpale su:
Misery (Beda), Cry Baby Cry (Plači dušo, plači) – pristrasna ocena postojećeg stanja u zemlji; Getting Better (Sve je bolje/svaki dan), Let it be (Neka bude /kao što već jeste) i Taste of Honey (Ukus meda) – podrška jednoj kampanji; Drive my car (Vozi moj auto) – podrška dvema kampanjama; Money, thats what I want (Novac je ono što želim) i With a little help from my friends (Uz malu pomoć prijatelja) – poduži spisak onih koji bi se prepoznali; Strawbery fields forewer (Večita polja jagoda) – vređanje malinara; Please Mr. Postman (Poštaru, molim te) – vapaj penzionera; The long and winding road (Dug krivudavi put) – Koridor 10; Back in the USSR (Nazad u SSSR) – ko zna zašto...; Ob la di ob la da – je l’ to o obrazovanju?; Do you want to know a secret? (Želiš li da saznaš tajnu) – zalaganje za otvaranje dosijea; Come together (Okupite se), All together now (Sada svi zajedno) i Can’t buy me love (Ne možeš mi kupiti ljubav) – poziv na male, srednje i velike koalicije; Junk (Đubre) i Norwegian wood (Norveška šuma) – isuviše nežno o čuvanju okoline; i naravno Taxman (Poreznik) – zbog strofe: Ako voziš auto, oporezovaću ulicu/Ako pokušaš da sedneš, oporezovaću tvoju stolicu/Ako ti bude hladno, oporezovaću toplinu/Ako kreneš u šetnju, oporezovaću tvoja stopala/Jer ja sam poreznik.... kojom se slika položaj malih i srednjih preduzeća.
Naravno, na pamet mi ne bi pala Revolution no. 9 ne samo jer priziva revoluciji to jest obrt to jest preok.... već i zato što je objavljena baš 1968. godine i bila bi zapravo poziv na novu studentsku pobunu. U tekst neće ući ni moja omiljena pesma Džona Lenona Working class hero (Junak radničke klase) kojom se svi mogu osetiti prozvani jer definitivno nije ničiji izborni program.
Ostaje nam da zapevamo HELP (U pomoć) a za kraj – The end.

Autor: MILJENKO DERETA