Lipsanje magarca do zelene trave

Kadgod odu u vizitu inostranim kolegama, ovdašnji novinari (obično stidljivo i obično pri kraju susreta) uvek postave i jedno „nepristojno“ pitanje: „Kolika je prosečna plata ovde kod vas?“. Dođe nam to valjda kao neki ventil – kao, lako je njima da poštuju standarde, kad zarađuju toliko; ili, lako je njima da se bave istraživačkim novinarstvom, kad mogu da žive od plate,...

Naviknuta već na taj ritual, to nepristojno pitanje postavila sam pre nekoliko dana sedeći u redakciji jednog luksemburškog dnevnika. Redakcija nije ličila na redakciju: mirisala je na čisto i bogato, hodnici su izgledali kao bolnički, a kolega-domaćin izgledao je kao da je upravo izašao iz nekog modnog magazina. Ipak, odgovor je bio neverovatan: „Zavisi od slučaja do slučaja, ali u proseku je to od tri do šest hiljada evra“. Nešto ranije, u prostorijama Evropske investicione banke, rečeno nam je da službenici te institucije zarađuju od 1300 do šest, u slučaju visokih funkcionera čak i osamnaest hiljada evra. U prevodu, to znači da prosečan novinar u Luksemburgu zarađuje kao više rangirani službenik EIB.

Prosečan novinar u Srbiji, prema zvaničnim istraživanjima, zarađuje manje od republičkog proseka: mali je broj onih koji imaju četvrocifrene zarade u evrima, a srećnima se smatraju svi koji stignu do čarobne granice od pet stotina evra. Plata prosečnog novinara u Srbiji ne poredi se s platom ovog ili onog bankara, već s platom ovog ili onog šalterskog službenika, u nekim slučajevima kafe-kuvarice ili čistačice.

Teško je, naravno, očekivati da novinari u Srbiji zarađuju kao novinari u nekim bogatijim i civillizovanijim delovima planete.

Za razliku od novinara na takvim mestima, novinari u Srbiji obraćaju se (ili se trude da se obrate) publici koja nije naviknuta na svakodnevnu konzumaciju medija, koja je medijski uglavnom nepismena, koja informacije prihvata nekritički, „na prvu loptu“ i, ako je moguće, uz izbegavanje svakog troška – što znači da novine retko ko kupuje, da je svaki istraživački projekat uvek u senci bombastičnih naslova i prostote, a da još nije urađen intervju čiji bi rejting premašio rejting „Farme“ ili serijala o izboru ličnog asistenta Seke Aleksić.

Za razliku od novinara na drugim mestima, novinari u Srbiji rade u okruženju u kojem je beda odomaćena, u kojem je čovek uvek u službi sistema (a ne sistem u službi čoveka) i u kojem se talenat i trud tradicionalno ne cene baš previše.

Zahvaljujući svemu tome, nije čudo što se ovdašnji medijski vlasnici prema svojoj „radnoj snazi“ uglavnom odnose kao prema potrošnoj robi. U Srbiji ne postoji definisana cena novinarskog rada – bilo u smislu plaćanja za regularni angažman, bilo za takozvane tezge. Ne postoji ni bilo kakva socijalna sigurnost – hiljade kolega ostale su bez penzionog i zdravstvenog osiguranja, a novinaru koji zbog bolesti više nije u stanju da „tezgrari“ mogu pomoći samo neke nepoznate nebeske sile.

Istovremeno, novinari - kojima je posao da rade u javnom interesu, da otkrivaju nepravde, da se bune i galame – već godinama uporno ćute.

Kukamo samo u kafanama, samo u društvu „svojih“. Bunimo se samo u trenucima krajnjeg očajanja, obično pred osobama koje ne mogu da nam pomognu, ali ni da nas kazne zbog „neposlušnosti“. Nismo napravili delotvoran sindikat, u novinarskim udruženjima samo teoretišemo na zadatu temu, nikada nismo kolektivno štrajkovali. Živimo i preživljavamo kao krpe – nedovoljno hrabri da nešto progovorimo; nedovoljno snažni da se pobunimo; previše sumnjičavi prema tezi da bismo nešto mogli da promenimo, samo ako bismo hteli i udružili snage.

Ako nam se posreći, pa postanemo „tražena roba“, radimo i deset različitih poslova istovremeno kako bismo preživeli. Ako ne, radimo za crkavicu i čekamo da nam „bolje sutra“ padne s neba.

I tako sve dok možemo.

Dok ne padnemo isceđeni, umorni i beskorisni.

Dok nas do zadnjeg atoma ne potroše vlasnici, menadžeri, razne legitimne i nelegitimne sile koje upravljaju redakcijskim životom.

Daleko je Luskemburg.

Tamara Skrozza

O autorima

MC Newsletter 21. maj 2010.