Novinarstvo – ugled bez plate

Nisam ja kriv što su novinari najjeftinija radna snaga, rekao je ne tako davno jedan srpski „baron“ štampe, tada vlasnik dva beogradska dnevnika, odgovarajući na pitanje zašto su „njegovi“ novinari ponižavajuće tretirani i plaćeni. Bilo je tada mnogo razloga da se dotični gazda proglašava za najbeskrupuloznijeg među vlasnicima u medijskoj industriji: U njegovim redakcijama nije važilo ni Z od Zakona o radu, veliki broj novinara radio je na crno, bez ikakvih prava. Mesecima su zaludno čekali na mrvice od zarade a o bilo kakvom osiguranju su mogli samo da sanjaju. Međutim, u međuvremenu, naša socijalna medijska slika znatno se pogoršala: Na prste se mogu izbrojiti mediji čiji vlasnici u poslednjih godinu-dve nisu primenili alibi s početka teksta. Većina novinara i njihovih medijskih sapatnika preživljava na ivici golog opstanka, a sve je više onih koje bi zvanična socijalna statistika po svim parametrima morala da uvrsti u kategoriju sirotinje.

Svetska ekonomska kriza je već uveliko naplatila svoje. Mesečne prinadležnosti zaposlenih u medijskoj industriji, koje je krajnje licemerno zvati platom, odavno su u potpunom raskoraku sa kalendarom, i u stalnom padu. Primanja većine novinara su danas ispod prosečne plate u Republici, broj otpuštenih raste iz meseca u mesec a i oni koji se još zovu zaposlenima rade i žive stalnom strahu od naredne mere „racionalizacije“ svog vlasnika. Taj sasvim opravdan strah pojačava nesposobnost ionako retkih sindikata u medijskim kućama da zaštite minimum radnih prava. Socijalni dijalog u medijima samo je dijaloška, a kolektivni ugovor pravna forma koja se menja u skladu sa štedljivošću poslodavaca. U većini medijskih kuća nema ni sindikata ni kolektivnog ugovora pa se radno-pravna igra(nka) svodi na pojedinačni ugovor poslodavca sa zaposlenim u kojem po pravilu dominiraju prava prvog i obaveze drugog.

Maksima da radno obespravljen novinar ne može biti slobodan novinar gorko zvuči u Srbiji danas. Vide to i znaju svi – od samih novinara i urednika, preko njihovih marketinških stručnjaka, menadžera i vlasnika, sve do političara. Prvi to priznaju samo u međusobnim žalopojkama, druga grupacija demokratiju ionako posmatra isključivo kroz prizmu tržišta i kapitala a treća govori o uspešnom odolevanju i izlazu iz krize.

Za razliku od naših vođa, američki predsednik Barak Obama, pre dvadesetak dana, na godišnjoj večeri Udruženja novinskih izveštača iz Bele kuće govorio je o aktuelnoj krizi medijske industrije i njenim pretećim posledicama za politički sistem. Govorio je šef najkapitalističkije od svih država sveta bez uvijanja o ogromnim teškoćama medija i novinarstva, izražavajući zabrinutost zbog svakodnevnog otpuštanja novinara i gašenja novina. Ključno je njegovo upozorenje da uspeh demokratije zavisi od snažnog i slobodnog novinarstva. Na sličan način govore i evropski državnici. Ne samo da govore, već i pomažu medijskoj industriji: ko još ne zna za 600 miliona evra finansijske pomoći države francuskim medijima u krizi?

Naša država se nerado osvrće na stvarnost ali uveliko radi na njenom normativnom prevaspitavanju i ulepšavanju. Tako smo nedavno dobili i zakon o mobingu koji zabranjuje svaki vid zlostavljanja na radu. Po Zakonu o sprečavanju zlostavljanja na radu, mobing je svako aktivno ili pasivno ponašanje prema zaposlenom ili grupi radnika koje se ponavlja, a koje predstavlja povredu dostojanstva, ugleda, ličnog i profesionalnog integriteta, zdravlja i položaja zaposlenog. Prema zakonu, mobing je ponašanje koje izaziva strah kod zaposlenog, stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje, pogoršava uslove rada, dovodi do izolacije zaposlenog ili ga navodi da na sopstvenu inicijativu da otkaz. Poslodavac je dužan da zaposlenog zaštiti od zlostavljanja i odgovoran je da nadoknadi štetu nastalu zlostavljanjem...

Lepo da lepše ne može biti, kao i svaka političko-pravna bajka na brdovitom Balkanu. Ili neko stvarno veruje da će naše medijske gazde nalik citiranome na početku teksta plaćati zaposlenima za „povredu dostojanstva, ugleda, ličnog i profesionalnog integriteta, zdravlja i položaja“. A možda će nas medijska bratija uz pomoć svojih partijskih i drugih saveznika ubediti da redovna i pristojna plata, pravo na dnevni, nedeljni i godišnji odmor, zdravstveno i penzijsko osiguranje... nemaju veze sa dostojanstvom, ugledom, ličnim i profesionalnim integritetom.

Svetozar Raković

O autorima

MC Newsletter 4. jun 2010.