Sloboda i kontrola sadržaja „novih” medijskih servisa

„Novi” mediji u smislu člana 11. stav 1. Zakona o javnom informisanju su naročito internet izdanja novina, radio programa i TV programa koja pomoću reči, slike ili zvuka objavljuju ideje, informacije i mišljenja namenjene javnoj distribuciji i neodređenom broju korisnika.

Direktivom 2010/13/EU Evropskog parlamenta i Saveta EU od 10. marta 2010. godine, o audiovizuelnim medijskim sevisima (AVMS), uveden je ,,novi” audiovizuelni medijski servis na zahtev (tj. nelinearni audiovizuelni medijski servis). Pod tim servisom se podrazumeva audiovizuelni medijski servis koji pruža davalac medijskog servisa za gledanje programa u trenutku izbora korisnika i na njegov lični zahtev na osnovu programskog kataloga.

Prema članu 3. stav 1. ove direktive, država treba da obezbedi slobodu prijema i ne treba da ograniči na svojoj teritoriji reemitovanje audiovizuelnih medijskih servisa iz drugih država članica EU. Ali, po stavu 4. ovog člana, u pogledu na audiovizuelne medijske servise na zahtev, država može da preduzme potrebne mere odstupanja od stava 1. iz sledecih razloga: javne politike, naročito sprečavanja, istraživanja, otkrivanja i procesuiranja krivičnih dela, uključujući zaštitu maloletnika i borbu protiv svake sklonosti ka mržnji na osnovu rase, pola, religije ili nacionalnosti, i kršenja ljudskog dostojansva koje se tiče pojedinih lica; zaštite javnog zdravlja; javne bezbednosti, uključujući obezbeđivanje nacionalne bezbednosti i odbrane; zaštite potrošača, uključujući investitore.

Ova odstupanja su koliko-tolko u skladu sa odstupanjima iz člana 10. ratifikovane Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Po stavu 2. ovog člana, pošto korišćenje ovih sloboda (tj. slobode izražavanja, koja uključuje primanje i saopštavanje informacija i ideja bez mešanja javnih vlasti i bez obzira na granice) povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom (podvukao D. P.) i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili očuvanja autoriteta ili nepristrasnosti sudstva. Međutim, zakon o ratifikaciji ove evropske konvencije nije potpuno i nedvosmisleno saglasan sa ustavom, odnosno ova ratifikovana evropska konvencija je izgleda delimično u suprotnosti sa ustavom.
Naime, prema članu 46. stav 1. Ustava Republike Srbije, jamči se sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje. Po stavu 2. ovog člana, sloboda izražavanja može se zakonom ograničiti (podvukao D. P.) ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije.

S druge strane, prema članu 50. stav 2. Ustava, u Republici Srbiji nema cenzure. Ali, nadležni sud (podvukao D. P.) može sprečiti širenje informacija i ideja putem sredstava javnog obaveštavanja samo ako je to u demokratskom društvu neophodno radi sprečavanja: pozivanja na nasilno rušenje ustavom utvrđenog poretka ili narušavanja teritorijalnog integriteta Srbije, propagiranja rata ili podstrekavanja na neposredno nasilje; ili zagovaranja rasne, nacionalne ili verske mržnje, kojim se podstiče na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje.
Zato, prilikom pripremanja nacrta medijske strategije i medijskog zakona, Ministarstvo kulture treba da vodi računa o nesaglasnosti gore navedenih propisa, kako pred Ustavnim sudom ne bi jednog dana bila pokrenuta oceanu ustavnosti pojedinih odredaba medijske strategije i medijskog zakona, iz sličnog razloga (“odluke suda”) kao u aktuelnom slučaju u kom su Zaštitnik građana i Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti pokrenuli 30. septembra 2010. godine pred Ustavnim sudom postupak ocene ustavnosti, tj. saglasnosti člana 128. st. 1. i 2. Zakona o elektronskim komunikacijama i člana 13. stav 1. u vezi sa članom 12. stav 1. tačka 6. i člana 16. stav 2. Zakona o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji (VBA i VOA), sa članom 41. stav 2. Ustava.
Štaviše, već u toku pripremanja nacrta medijske strategije trebalo bi napraviti koncepciju sistema kontrole sadržaja medijskih servisa, radi ostvarivanja saradnje nadležnih kontrolnih, nadzornih, inspekcijskih i intercepcijskih službi RRA, RATEL-a, Ministarstva kulture, Ministarstva za telekomunikacije i informaciono drustvo, MUP-a, BIA, VBA i VOA, odnosno radi sprečavanja preklapanja ili dupliranja njihovih poslova i sukoba njihovih nadležnosti. Ovaj sistem vršio bi organizovano ili koordinirano proveravanje zakonitih sadržaja medijskih servisa davalaca iz zemlje i inostranstva, kao i otkrivanja takvih nezakonitih sadržaja i preduzimanja mera za njihovo obustavljanje.

Dejan R. Popović, dipl. inž.
Beograd, 17. oktobar 2010.