Piši kao što drugi misli!

Valjda je san svakog novinara potpuna sloboda izveštavanja. Koliko je danas zapravo ovaj san, noćna mora profesije u Srbiji? Slušajući proteklih nedelja mnogobrojne rasprava o novinarskoj profesiji, položaju novinara, ulozi politike i biznisa, nikako da čujem odgovor zašto su mediji i novinari u Srbiji slabo plaćeni, potpuno obespravljeni a oko 2.000 novinara je 2009 godine promenilo ili izgubilo posao. Ništa se nije čulo ili primetilo. I to je porazno. Sedma sila je toliko postala ponizna da sopstvenom tišinom uništava svoju snagu i potencijal. I ovo kao da niko ne primećuje i reaguje. Možda se to negde ipak vidi, ali doživljava kao uspeh! Ko je za to zapravo odgovoran? Gde su danas oni novinari, koje su, sredinom devedesetih, neki i danas aktuelni u političkom životu Srbije i na visokim državnim funkcijama, nazivali izdajnicima, otpadnicima, stranim plaćenicima? Ovo nikako ne znači da kolege koje su devedesetih godina i svoj život stavljali na kocku, jedini ili isključivi krivci za današnji položaj novinarstva u Srbiji. Izgleda da su i oni na vreme shavatili da unapred očekivanu i izrežiranu bitku ne treba započinjati. Nisam siguran da su tako mislim pre dve decenije, jer bi ovo razmišljanje svakako bilo lišeno ovog stava. Šta je zapravo profesionalno novinarstvo u Srbiji pretvorilo u propagandno-medijsku alatku političke-tajkunske nomenklature ? Zvuči neverovatno, ali to je tržište. Zašto? Naviknuti decenijama na državne i inostrane donacije, mediji, bilo da su kontrolisani ili nezavisni, privatni ili javni, svesno su uspavali potencijal kritičkog rasuđivanja i istraživačkog novinarstva, kako se ne bi zamerili novim nalogodavcima. Deo medija i novinara kao da ne razume ili ne želi da shvati , šta teba da radi u situaciji gde su sadašnji državno- ekonomski vladari njihovi dojučerasnji politički saveznici. Danas, samo naizgled, mediji manje zavise od političkih struktura, a više od bogatih domaćih i inostranih kompanija koje imaju potrebu da se reklamiraju. Uloge novokompanih biznismena i moćnih nevladinih organizacija takođe spada u deo teško dokazivih činjenica o finasiranju srpskih medija. Ako mediji ne odgovore sami sebi a time i društvu, na pitanje šta im je zadatak i kakvu će orijentaciju imati narednih godina, onda se sigurno isplati dobro razmisliti nad rečenicom da je "iz novinarstva pobegao svako ko je mogao da pobegne". Ohrabrujuće zvuče reči nedavno izabranog predsednika NUNS-a Dorđa Vlajića da će "ključni prioritet biti snaženje profesije i njene pozicije u društvu.

Šta je sa društvom, zajednicom slobodnih ideja, uverenja. O tom gubitku treba na vreme da razmišljaju, kako novinari tako i njihovi poslodavci. Kako posle ne bi bilo kasno. Kriza profesionalnog autoriteta novinarskih lidera, koji su se uhlebili u vodeće državne ili moćne privatne kompanije, stavilo je profesiju između udvorištva i aferaštva prepustivši je tako žutoj štampi. Otvorite dnevne novine, vesti se malo razlikuju. Uključite vaše tv i radio prijemnike, situacija je identična. Učinak takvog nastojanja je jedna polustvarnost – smesa iluzija, zabluda i visokih očekivanja. Za nekoga ko je nešto više od decenije u mediju koji pruža objektivne vesti, analize, promoviše demokratske vrednosti, teško da je moguće olako shvatitu lakoću podnošljivosti „poštenih sluga profesije“ više kao pojavnog oblika a ne suštine novinarstva u Srbiji. Ono što se može navesti kao neka vrsta zaključka je to da je sve manje kvalitetnog kritičkog uvida u stvarnost koju karakteriše novonastala dihotomije izmedju pojavnog i stvarnog, površinskog i dubinskog, životnog i artificijelnog, subjektivnog i objektivnog. Suštinsko je zapravo pitanje-ko je izvršio lobotomiju nad novinarskom profesijom u Srbiji ?

Radovan Borović

O autorima

MC Newsletter 23. april 2010.