Novi mediji - novi izazovi

Nove medijske tehnologije donose nezaustavljive promene na medijskoj sceni. Digitalna televizija, Internet, mobilni mediji, Ipod... postaju deo svakodnevice i suštinski menjaju način na koji doživljavamo medije i odnos prema medijskom sadržaju. Novi mediji utiču na ekonomsku, socijalnu i političku potku medijske industrije.

Na globalnom nivou beleži se:

• porast vrednosti medijskog i telekomunikacionog tržišta, ukrupnjavanje i medijska koncentracija i sve veći uticaj ekonomskih faktora na programske sadržaje;
• dolazi do fragmentacije publike i gubljenja zajedničke osnove informisanja, dok audotorijum raspolaže većom slobodom u načinu dobijanja informacija;
• legitimitet javnih servisa doveden je u pitanje i ovi mediji polako gube publiku;
• tradicionalna regulativa postaje neadekvatna i traže se nova, inventivna rešenja.

Imajući u vidu značaj navedenih pitanja, regionalna organizacija Mreža za profesionalizaciju medija u jugoistočnoj Evropi (SEENPM) je, u saradnji sa Medija centrom, inicirala dva obimna, komaparativna istraživanja sprovedena u zemaljama jugoistočne Evrope, a koja su za primarni cilj imala da ocene spremnost medijskog tržišta, emitera i regulatornih institucija za nove izazove.

Prvo istraživanje, „Javni radiodifuzni servisi i digitalno doba“, bavi se prelaskom na digitalno emitovanje, a poseban akcenat stavljen je na javni medijski servis i njegove tranzicione kapacitete.

Drugo istraživanje pod nazivom „Uticaji EU Direktive o Audiovizuelnim medijskim servisimana slobodu informisanja u post-komunističkim demokratijama centralne i jugoistočne Evrope“ je za glavnu temu imalo primenu nove evropske medijske regulative (Audio Visual Media Services Directive) i njene eventualne posledice po slobodu mišljenja, informisanja i izražavanja u zemljama u tranziciji.

Digitalna tehnologija, zahvaljujući značajnom povećanju kapaciteta i prilagodljivosti mreža, donosi brojne prednosti i otvara mogućnosti značajnog poboljšanja kvaliteta postojećih usluga u

radiodifuziji - bolji kvalitet slike (uključujući i televiziju visoke rezolucije) i zvuka; niže troškove emitovanja i prenos većeg broja kanala (od 4 do 8) na jednom postojećem analognom, veća efikasnost upotrebljivosti spektra, itd. Uvođenjem digitalne televizije publika ima u ponudi više sadržaja, uz odabir različitih vrsti prenosa i slobodu izbora pojedinačnih usluga u obliku i vremenu koje joj odgovara. Međutim, digitalizacija je više od puke tehničke migracije, to je proces sa društvenim, političkim i ekonomskim posledicama.

Uvođenjem digitalnih servisa aktuelizuju se pitanja fragmentacije publike i fragmentacije javne sfere, umanjenje socijalne integrativne uloge medija, smanjenje prihoda od reklamiranja (zbog ekstremne fragmentacije publike) ili, pak, koncentracije medija, izdvojenost onih delova društva koji ne mogu da isprate troškove prelaska na digitalno emitovanje, itd.

Uvođenje zemaljske digitalne televizije ujedno predstavlja i veliki izazov za javne servise: hoće li ovi mediji, koji se smatraju stubovima evropskog demokratskog poretka, preživeti u hiperkonkurentnom okruženju i da li će biti u stanju da i u budućnosti ispunjavaju svoju društvenu ulogu?

Uloga javnih servisa, kao garanta građanskih prava na slobodno informisanje i otvorenih foruma za javne debate, naročito je važna u mladim demokratijama i zemljama u tranziciji, poput Srbije.

Iako su prednosti digitalne televizije dostupne milionima građana u razvijenim evropskim zemljama, opšti je zaključak da Srbija i zemlje u okruženju kasne sa uvođenjem novih tehnologija. Medijska tržišta ne ostvaruju dovoljne prihode da bi mogli da investiraju i publici ponude nove platforme prenosa.

Strategije nadležnih regulatora nisu jasne, niti dovoljno definisane i sadrže samo tehničke detalje, izostavljajući, pri tom, odrednice o mogućim socijalnim ili političkim posledicama.

Javni servisi, kako pokazuju trendovi, polako gube publiku, naročito mlađu, koja se sve više okreće novim, modernijim ponudama i uslugama.

Slovenija je, prema stepenu usvajanja novih tehnologija, lider u regionu i najspremnija dočekuje eru digitalizacije. Učešće Interneta u ukupnoj populaciji, korišćenje širokopojasnih (broadband) servisa i mobilnih medija najpribližniji su evropskom proseku. Dva najpopularnija terestrijalna kanala su javni servis, RTV Slovenija, i komercijalna stanica Pro Plus. U pokušaju da zadrži lidersku poziciju na tržištu, RTV Slovenija planira da u toku naredne godine uloži 20 miliona eura u opremu za digitalizaciju. Zvanične strategije za prelazak na digitalno emitovanje osmišljene još 2006. godine, mnogo ranije nego u zemljama u regionu. One, međutim, sadrže samo odrednice o tehničkim i ekonomskim karakteristikama i ne smatraju se zadovoljavajućim.

Medijsko tržište nove EU članice, Bugarske, pokazuje trendove stalnog rasta. Medijsko tržište proširuje svoju ponudu, čak i bez odgovarajućeg regulatornog okvira. Kablovski operateri pokazali su se najagilnijim u pružanju usluga digitalnog emitovanja. Planovi i strategije za gašenje analogne i uvođenje digitalne televizije do trenutka pisanja izveštaja nisu usvojene, i stalni su povod za dodatne političke pritiske. BNT, javni servis Bugarske, suočava se sa značajnim poteškoćama zbog nedovoljno raspoloživih finansijskih sredstava. Dodatno, BNT se suočava sa oštrom konkurencijom stranih kompanija, mobilne telefonije i uslugama Internet televizije.

Nivo učešća Interneta i novih medijskih tehnologija u Hrvatskoj populaciji veći je nego u Bugarskoj, Srbiji i Bosni i Hercegovini. Telekomunikacione kompanije i kablovski operateri su u stranom vlasništvu, kao i najznačajniji terestrijalni komercijalni emiteri sa nacionalnom pokrivenošću. Hrvatska radio-televizija, HRT, dobro je pozicionirana na tržištu i ostvaruje visoke rejtinge u gledanosti, kao i velike prihode. Očekuje se da će HRT biti lider u procesu terestrijalne digitalizacije na hrvatskom tržištu, a da će Internet biti glavna platforma za prenos digitalnih signala.

Bosna i Hercegovina pokazuju najniži stepen spremnosti za predstojeću digitalizaciju. Politički problemi koji opterećuju medijsku sferu dovode do zastoja u osmišljavanju odgovarajućih planova i strategija, a tržište je siromašno i nedovoljno razvijeno da bi nudilo dodatne sadržaje i usluge.

Celokupan komparativan izveštaj o zemljama Jugoistočne Evrope

Iako je definitivno gašenje analogne televizije na evropskom nivou dogovoreno za 2012, a najkasnije 2015. godinu, emiteri, medijski stručnjaci i regulatorna tela u Srbiji ne vode intenzivne javne debate o predstojećoj digitalizaciji. Od države i regulatornih tela se očekuje jasniji signal u kom pravcu bi ceo proces trebalo da se odvija. Nadležna ministarstva (telekomunikacija i kulture) su, zajedno sa nezavisnim regulatronim telima (RATEL i RRA), oformile radnu grupu koja treba da pripremi strategije prelaska na digitalno emitovanje, ali nikakav zvaničan dokument još uvek nije predstavljen javnosti.

Postojeći zakonski okvir ne pruža sveobuhvatni regulatorni niti strateški plan za digitalnu radiodifuziju. Relevantnim zakonskim tekstovima, pre svega Zakonom o radiodifiziji i Zakonom o telekomunikacijama, daju se samo opšti principi razvoja novih radiodifuznih tehnologija. Digitalizacija se pominje u jednom članu „Strategije razvoja radiodiuzije u Republici Srbiji do 2013“, ali njime nisu definisane strateške smernice koje su potrebne za uspešno pokretanje i konačan prelaz na prenos digitalne televizije.

Kako je, prema odredbama Zakona o radiodifuziji, jedino nosilac javnog radiodifuznog servisa obavezan da pređe na nove digitalne tehnologije, tehničko odeljenje RTS-a već je pokrenulo eksperimentalni program na 27. i 31. kanalu VHF opsega, pri čemu je digitalnim signalom pokriveno šire područje Beograda i Novog Sada. Ostali komercijalni emiteri polako uvode nove ponude na medijsko tržište. Najveći komercijalni kablovski operater Serbian BroadBand (SBB) nudi dva digitalna paketa na satelitskoj platformi, a najznačajniji komercijani emiter, televizija Pink, nudi tematske kanale putem SBB paketa.

Celokupan izveštaj za Srbiju - verzija na srpskom jeziku

Celokupan izveštaj za Srbiju - verzija na engleskom jeziku

Zajednički evropski radiodifuzni prostor je još od 1993. godine regulisan Konvencijom o prekograničnoj televiziji. Sam naziv sugeriše njenu primarnu funkciju, a to je da olakša razmenu televizijskog programa preko državnih granica, garantujući slobodu prijema i reemitovanja programa na teritoriji zemalja članica Saveta Evrope.

Konvencija propisuje zemljama članicama da osiguraju minimum zajedničkih principa koji se odnose na sadržaj programa (poštovanje ljudskog dostojanstva, zaštita maloletnika, zabrana govora mržnje, zaštita autroskih prava…), kao i uslove i modalitete oglašavanja i sponzorstva (6 minuta reklama po satu na javnom servisu i 12 minuta na komercijalnim stanicama jedan je od navedenih zajedničkih principa). Posle 15 godina primene, Konvencija će, na predlog Evropske komisije, biti promenjena.

U pokušaju da isprati trendove, nametnute razvojem tržišta i novim medijskim tehnologijama, Evropska komisija je osmislila novu Direktivu o audiovizuelnim medijskim servisima, čijom bi se primenom umanjile neadekvatnosti postojeće zajedničke regulative. Direktiva je trenutno ponuđena na javno razmatranje, a trebalo bi da bude usvojena 2008. godine. Direktiva donosi značajne novine - proširuje domen sadržaja koji su obuhvaćani regulatornim merama i na tzv. nelinearne sadržaje kao što su „programi na zahtev“ (TV-on-demand) i programe plasirane putem Interneta ili mobilne telefonije. Takođe, Direktivom se dodatno preciziraju komercijalni propisi o reklamiranju, sponzorstvu i „skrivenom reklamiranju“. Komisija insistira na odgovornosti pojedinca pri emitovanju sadržaja (tako se traži identifikacija osoba koje plasiraju određeni sadržaj ili reklamu) i na nezavisnosti regulatornih tela od političkih i ekonomskih pritisaka.

Predlog Direktive naišao je na kritike stručne javnosti u Evropi, naročito u domenu kojim se nameće stroža regulativa tržišta, kao i u nedovoljno jasno definisanim sadržajima koji će njome biti obuhvaćeni.

Uz postojeće kritike, veliko pitanje koje se nameće je i primena Direktive u zemljama jugoistočne Evrope, koje mahom nemaju stabilna i razvijena medijska tržišta i u kojima postoji opasnost od ograničavanja slobode informisanja pod pečatom nove regulative. Naime, većina balkanskih zemalja (onih koje nisu članice Evropske unije, ali jesu članice Saveta Evrope) i dalje ne dostiže potrebne evropske standarde u radiodifuziji, pokazuje istraživanje Mreže za profesionalizaciju medija u jugoistočnoj Evropi. Dodatno, zemlje JIE ne vode javne rasprave i nemaju jasne dugoročne planove u sprovođenju regulative.

Za naše istraživanje najznačajnije pitanje bilo je: kakve će posledice imati primena novog zakonodavstva za medijski prostor Srbije? Srbija je poslednja zemlja regiona koja je započela demokratsku tranziciju, reformu tržišta i medijske scene. Konvencija o prekograničnoj televiziji koja je već promenjena u sedištu Komisije, još nije ratifikovana u srpskom Parlamentu i moraće da sačeka novi saziv. Iako su mnoge odrednice evropskog zakonodavstva već deo domaćih medijskih zakona, pre svega krovnog Zakona o radiodifuziji, javljaju se problemi u njihovoj primeni. Na tržištu se osećaju ekonomski i politički pritisci, a rad regulatorne agencije je često kritikovan od strane novinarskih i profesionalnih udruženja. Preporuka istraživača je da se, pre pisanja novih zakona, pojača primena postojećih (naročito u domenu ljudskih prava) i proklamovanih evropskih standarda.

Nepodesnost srpske regulative ogleda se i u činjenici da je domaća regulativa tradicionalna i usmerena, pre svega, na tradicionalne elektronske servise. Internet i novi, nelinarni servisi, kojima se prevashodno bavi EU Direktiva, nisu obuhvaćeni ni jednim domaćim zakonom. Nove medijske ponude plasiraju se slobodno na tržištu, čak i bez odgovarajućeg zakonodavnog okvira. Regulisanje ovakvih medija prepušteno je slobodnoj proceni provajdera, distributera i urednika. Kako su nelinearni servisi, po svojoj prirodi, oni koje publika sama bira po svojoj slobodnoj odluci, očekuje se da oni budu regulisani umerenije od tradicionalnih, ali da se, pri tom, pojačaju mehanizmi samoregulacije i koregulacije.