Lokalni mediji - 11 godina kasnije

Sedim ja tako pre 6 godina na nekom skupu lokalnih medija (u ovom slučaju televizijskih), na kojem je tema kako da napravimo zajednički intervju. Ideja je bila da emitujemo intervju na svim stanicama, istovremeno i uživo, da nam sagovornici budu „najveće face“ i da to radi tim najprofesionalnijih novinara. Za stolom u restoranu, sedeli su i privatni i državni mediji. Nakon meškoljenja i postavljanja pitanja, iza kojeg se krila zebnja „šta će misliti moj gazda ako neki novinar bude postavio nezgodono pitanje“, utvrdismo da bi takav naum, ipak, trebalo sprovesti u delo. Ali, sledila je strasna rasprava o terminu emitovanja. Potezali su se argumenti, naprimer, da na „TV Donjoj Mrduši“ u predloženom terminu ide najgledanija emisija - o zdravstvu (!!!). Tikva je konačno pukla kada je direktor jedne oveće televizijske kuće iz južnog dela Srbije saopštio da intervju ne može ići u 9 sati - jer njegov predsednik opštine ide u 9 na spavanje.

Naravno, od intervjua nije bilo ništa. A meni je ostalo da lupam glavu gde su se denuli svi oni „lokalni mediji“ od pre PETOG OKTOBRA. Jer, i ovi sa predsednikom, čijim se fiziološkim potrebama prilagođava programska šema, poticali su iz jedne od slavnih ANEM-ovih stanica koji su tokom 90-tih godina, bili oaze profesionalnog novinarstva u Srbiji.

Setila sam se odgovora državne sekretarke Ministarstva kulture, Dragane Milićević-Milutinović. Rekla je da - za današnji, možda najlošiji položaj novinara i medija u Srbiji u novijoj istoriji, odgovornost ne snosi samo država, nego i nedostatak zakonske regulative, ali i posustajanje novinara. „U periodu 90-tih godina medijske slobode nisu postojale, ali su postojali slobodni i hrabri novinari. Onoliko slobode koliko osvojite, toliko ćete slobode imati, i svojom slobodom osvojićete slobodu za druge“. Zamislila me je, a pomalo i naljutila.

Zamislila me je zato što je istina da se takmičenje u slobodi na lokalnoj medijskoj sceni svelo na to ko ima više kuraži da ne mora da skače na svaki mig predsednika opštine kojem je uz jutarnju kafu palo na pamet da večeras zauzme studio, ili da služi kao biro za zapošljavanje svih „ljubitelja novinarstva“ koji nemaju šta da rade ili vole da se slikaju, ili da se, u manjoj ili većoj meri, usudi da na mala vrata „pusti“ i neko nezgodno pitanje.

Zamislilo me je jer, iako je RTV Pančevo i danas pomalo ili malo više drugačija od većine lokalnih medija, građani stalno pitaju gde se zagubio „onaj radio i ona televizija od PETOG OKTOBRA“.
Zamislila sam se i zato što do danas nismo uspeli da napravimo sindikat – jednostavnu organizaciju koja ima para da izdržava otpuštene novinare jer od saopštenja podrške novinarskih udruženja uglavnom mi pripadne muka.

Ali, malo sam se i naljutila, ne lično na Draganu kao novinara, nego ipak na Draganu, pravnog naslednika svih postpetoоktobarskih vlasti.
I to zbog sledećih pitanja:

Da li ljudi, koji hleb zarađuju u lokalnim medijima, imaju pojma šta će, i da li će im postojati kuća za 3, a kamoli za 10 meseci?

Da li je moguće da 11 godina nakon PETOG OKTOBRA utvrđujemo šta hoćemo sa medijima?

Da li je bilo moguće da skoro 3 godine nakon PETOG OKTOBRA bude donet Zakon o informisanju?

Da li je moguće da neko, nije mogao da shvati da je prodaja na aukcijama odstrel medija?

Da li je moguće da je neko mislio da u Srbiji dozvole za rad ima toliko medija koje ne bi mogla ni Švajcarska da izdržava?

Da li je moguće da nikada nijedna nacionalna stanica nije pustila glas nekog smenjenog glavnog urednika lokalnog medija?

Da li je moguće da niko ne može da shvati da je svim medijima, pa i lokalnim, trebalo zabraniti da bez novčane nadoknade emituju reklame ministarstava i raznih kampanja od „opštedruštvenog značaja“?

Spisak pitanja bi se mogao produžavati unedogled, a oni koji su se ispred države i kao političari, ali i kao „medijski stručnjaci“, svim tim bavili, sigurno nisu bili glupi da ne spoznaju posledice svojih postupaka. Prema tome, preostaje da je namera u pitanju. Naravno, nije reč o „organizovanom kriminalu“, nego će pre biti da su se u zacrtanom putu mrcvarenja lokalnih medija stekli pojedinačni interesi. Jer, šta će kome nezavisni, profesionalni lokalni i regionalni mediji koji ne zavise od „burazerskog“ tržišta u Srbiji. „Velikima“, tj. nacionalnim medijima, bila bi to samo konkurencija, a političarima još jedna briga više. I, šta preostaje? Pa, da se i dalje borimo.

Nevena Simendić

O autorima tekstova

MC Newsletter
7. oktobar 2011.